HOROR FILMOVI (I SF)

Video Nasty je irska tinejdžerska horor komedija (tako je zvanično etiketirana) a sastoji se od 6 polučasovnih epizoda. Reklo bi se kako je ovo idealno trajanje za horor serije koje su namenjene nešto mlađoj publici (i svima koji se tako osećaju) jer se prilično brzo gledaju i ne zahtevaju previše slobodnog vremena. Režiseri serije su Christopher Smith (Creep, Triangle, Consecration) i Megan K. Fox a emitovala se na BBC kanalu početkom ove godine gde je pobrala mahom pozitivne kritike.

Već po samom naslovu vidimo šta je centralna tema ove serije ali i u koji vremenski period je smeštena: ukoliko ne znate Video Nasty je termin koji se 80-ih godina prošloga veka u Velikoj Britaniji koristio za nešto ekstremnije horor filmove, mahom kontroverzne i eksploatacione, koji su se u to vreme distribuirali na VHS kasetama po lokalnim video klubovima. Tadašnja premijerka Margaret Tačer, skupa sa nekim britanskim tabloidima, drugim političarima i raznim „moralnim” udruženjima pokrenula je kampanju protiv „šokantnih” filmova tvrdeći da su oni uzrok antisocijalnog ponašanja kod gledalaca tog sadržaja i povećanog kriminala. Godine 1984. stupio je na snagu zakon o zabrani određenih naslova (39 filmova) koji nisu prošli zvaničnu cenzuru (o čemu možete malo više videti i u istoimenom filmu) dok je veliki broj dodatnih filmova pušten u distribuciju ali sa manjim ili većim „korekcijama” tačnije – skraćivanjima (na ukupnom spisku se našlo 72 naslova koje možete videti ovde). Neki od najpoznatijih horora koji su u potpunosti zabranjeni su Cannibal Holocaust, I Spit on Your Grave, The Driller Killer, The Evil Dead i The Last House on the Left dok su se na spisku skraćenih filmova našli Inferno, Possession, The Toolbox Murders, Phantasm, Friday the 13th, pa čak i Alice Sweet Alice. Kao i obično kada je nešto zabranjeno i ovaj lov na filmove je doveo do povećane potražnje za nekim naslovima usled čega su pojedini stekli čak i kultni status...

Ipak, policija je proganjala konzumente pomenutih VHS kaseta pleneći im nađeni materijal i stavljajući obične gledaoce u isti rang sa lokalnim dilerima nedozvoljenih supstanci... Međutim, iako su filmovi sa gornjeg spiska bili delimično nedostupni običnim filmofilima vremenom se cenzura smanjivala da bi na prelasku u novi (digitalni) vek gotovo u potpunosti iščezla... Vraćamo se na seriju: u fokusu Video Nasty su prijatelji po imenu Billy i Con, dvojica tinejdžera koji za razliku od ostalih vršnjaka ne uživaju u fudbalu, sportu, učenju, druženju, devojkama, alkoholu i žurkama već u gledanju nešto ekstremnijih horor filmova, dakle upravo onih sa video nasty spiska. Njih dvojica pasionirano skupljaju sve naslove kako bi u svojim vitrinama kompletirali zabranjenu VHS kolekciju a za finalizaciju tog čina potreban im je samo još jedan naslov, famozni Butcher, Baker, Nightmare Maker (1981) koji nikako ne uspevaju pronaći kod lokalnih trgovaca zabranjenim materijalima i po filmskim časopisima koji poseduju šifrovane oglase. U nedostatku bolje opcije Billy i Con se jednog jutra upućuju iz rodnog Welsa u Englesku, naoružani isključivo čvrstom voljom i tek nekoliko funti, spremni da stopiraju, kampuju i konačno stignu do misteriozne devojke koja se im se u razmenjenim pismima predstavljala pseudonimom Fangoria Fungirl a koja poseduje film koji njima nedostaje.

Stvari ovde ipak nisu toliko jednostavne, čisto da serija bude zanimljivija, neizvesnija, napetija i opasnija, gotovo u skladu sa filmskim horor naslovima kojima se bavi: za početak, sa našim junacima je krenula i Conova sestra Zoe, iz nekih svojih razloga. Iako je ona uglavnom sukobljena i sa svojim bratom i sa njegovim prijateljem, i iako apsolutno nije fan horor filmova (pogledala je samo jedan naslov u životu) upravo kao takva uspeva da napravi dobar balans i protivtežu u brojnim situacijama. Dok se Billy u prethodnom periodu pozicionirao kao vođa i stalni autoritet koji uvek odlučuje o svemu u drugarskoj vezi između njega i Cona uz prisustvo buntovne, delimično agresivne i nepopustljive jezičare Zoe stvari po njega nikako nisu lake, iz više razloga... Upravo ta različitost karaktera doprinosi stvaranju određene hemije a kasnije promene kod likova koje su neminovno usledile pod teretom situacije u kojoj su se našli je više nego pozitivna, sa nekim rezervama (o kojima ćemo nešto kasnije). Činjenica je da su se klinci našli na svojevrsnom road tripu, da će ovo za njih biti put života i da se sa njega ni u kom slučaju neće vratiti isti... Ovih nekoliko dana će biti prilika da se svako od njih preispita, da analizira svoj dotadašnji život, izvuče određene pouke i koriguje sebe a zatim tako promenjen nastupi prema svojim bližnjima... Ovo poslednje ne važi samo za klince koji su u fokusu već – i za njihove roditelje te neke negativce.

Da bi sve bilo zanimljivije i poučnije u celu priču su ubačeni i roditelji, tačnije majka i otac od Cona i Zoe te Billyjev otac (majka je davno napustila obojicu i otišla netragom sa novim partnerom). Već jutro nakon što su klinci krenuli put svoje ciljne „VHS” destinacije njihovi roditelji uviđaju da su im deca nestala, u prvi mah ne alarmiraju policiju već se odlučuju da ih sami pronađu i time izbegnu bruku. Prvi trag pronalaze u lokalnom video klubu a zatim se jednim automobilom upućuju ka mestu u kojem bi trebala živeti famozna Fangoria Fungirl... Baš kao i u slučaju klinaca i kod roditelja primećujemo različitost karaktera ali nas ona nije toliko dojmila, čak smo je u nekim momentima osetili kao teret seriji. Ipak, Video Nasty je očigledno zamišljen da „teče” po dva vremenska koloseka, dečijem i roditeljskom, gde će nas svaka generacija „častiti” svojim nizom problema. Iz nekog razloga smo klinačke teme & dileme pronašli nešto zanimljivijim i/ili originalnijim a možda smo takav utisak stekli jer se oni ipak bolje uklapaju u retro ambijent 80-ih i u (polu)komičnu atmosferu koju su autori serije stvorili. Za utehu je da kadrovi sa roditeljima ipak čine manji deo serije, da su takođe dobro odglumljeni ali i da u njima na momente pronalazimo nešto duhovitosti. Roditelje i decu vidimo i na strani negativaca što je sledeći segment kojim ćemo se ovde pozabaviti...

Nekoliko puta smo o ovom opisu spomenuli kako su klinci na svom putu upali u nevolje. Prva koja je upala je – Fangoria Fungirl i to nije nikakav spoiler jer se dešava veoma rano, takoreći u prvoj epizodi. Serija osim ataka na video nasty naslove prikazuje brutalne napade na konzumente tih filmova i to od strane samoproklamovanih „moralista” i „vernika” koji su ovde mnogo veće zveri od pomenutih gledalaca horora, takoreći u rangu sa negativcima iz filmova koje bi sami zabranili. Ovi negativci čiste svet od zla krećući od „najvećeg” – od filmova i njegovih gledalaca, ali se tu ne zaustavljaju jer jednom oslobođeno nasilje nema kraja a preti i da zatvori krug... U segmentu negativaca primećujemo određene kliše elemente koje smo videli u velikom broju horor filmova a i sami folk elementi u selu u kojem su se naši junaci obreli podsećaju na The Wicker Man. Kada Video Nasty dođe na teritoriju poremećenih ubica koji su u misiji „poboljšavanja sveta” nestaje svaka komedija i serija postaje šokantna jeziva drama, utoliko potresnija što se slične stvari i danas dešavaju u svim delovima sveta. Serija ne obiluje brutalnostima, što je pomalo paradoksalno imajući u vidu temu kojom se bavi (a tema jesu ekstremni horor filmovi koji su obilovali specijalnim efektima) a nešto manji budžet filma je svakako jedan od razloga za ovo. Da li će vam to smetati ili ne zavisi isključivo od vaših afiniteta ali je činjenica da ovako serija deluje nešto realnije.

Manji budžet se ogleda i u nedovoljno direktnom prikazu vremenskog perioda u kojem se sve odigrava, dakle u prikazu sredine 80-ih godina prošloga veka, mada treba reći da nekih većih nedoslednosti u ovome nismo uočili samo je bilo još prostora za unapređenje. Standardno – primetili smo da neke frizure ne odgovaraju datom periodu jer su previše savremene, da budžet nije opterećen velikom količinom tehnike tog doba (vidimo isključivo TV aparate i VHS rekordere dok, naprimer, kućnih računara i audio kaseta nema) pa se izgled može okarakterisati kao low budget Stranger Things. I kao takva serija poseduje dovoljnu retro atmosferu a uz pomoć nekoliko muzičkih numera tog vremena uspeva da stvori i određenu dozu nostalgije. Jedan od većih problema, makar ukoliko seriju posmatramo iz ugla vremešnog recenzenta, je što ona delom obrađuje savremene teme koje tada nisu bile u fokusu, nisu bile aktuelne, dobrodošle, poželjne, niti se o njima tada otvoreno govorilo. Recimo, delovalo nam je da seksualno opredeljenje jednog od klinaca ne samo što nije prikladno 80-im godinama već nam se činilo prilično suvišnim i nakalemljenim na postojeću radnju serije, kao da je to dodano u scenario samo da bi Video Nasty ispunio savremene filmsko-serijske potrebe. Nešto slično smo zamerili i Totally Killer.

Video Nasty definitivno poseduje pozitivnu poruku te čvrsto staje u odbranu horor naslova ali i njihovih gledalaca. U pitanju je mini serija koju bi svaki horor fan trebao pogledati, ako ne zbog same radnje a onda zbog tematike kojom se ona bavi i zbog brojnih referenci na poznate horor naslove.