Režija: Steven Soderbergh
Uloge: Lucy Liu, Chris Sullivan, Callina Liang
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt28249919/
Trailer: https://youtu.be/XfSNmYhV8Xc?si=lursdDe4EHgApg_e
Evo jednog horor hita, rekli bismo čak i – nabeđenog, koji je izazvao revolt dela gledalaca za šta su krivi i sami autori/izdavači. O tome ćemo nešto kasnije a na samom početku da kažemo kako je Presence režirao Steven Soderbergh (Kafka, Solaris, Unsane) a po scenariju Davida Koeppa (Death Becomes Her, You Should Have Left, Stir of Echoes) što je sasvim dovoljna preporuka za gledanje čak i da nije glavnog aduta filma koji se tiče njegove koncepcije & percepcije...
Naime, glavni adut ovog filma je kazivanje priče iz perspektive paranormalnog entiteta, što je zaista originalni momenat na koji su promoteri filma igrali od samog početka, dolivajući ulje na vatru i mameći horor gledaoce filmu tokom prethodne godine kada su se pojavili i prvi traileri... I zaista – Presence počinje, nastavlja se i u potpunosti odigrava iz lica entiteta, dakle, gledalac posmatra kompletna dešavanja iz vizure duha koji obitava u jednoj zaposednutoj kući. I upravo u tu i takvu kuću se useljava naša porodica, majka Rebekah, otac Chris, sin Tyler i sestra mu Chloe. Sličnim filmovima uglavnom zameramo klišeizirane uvode gde se neka porodica ničim izazvana useljava u jezivu kuću, ne proveravajući njen istorijat, potencijalne tragedije i sudbine prethodnih porodica koje su tu živele. Međutim, u slučaju Presence ovakav uvod je preko potreban i neophodan te mu ne zameramo ama baš ništa, čak naprotiv. Useljavanje karakterišu svi oni elementi koje vidimo i u drugim filmovima istog žanra, dakle unošenje svrari, dekoraciju prostorija, upoznavanje sa likovima, majstorske radove ali i prva osećanja nečijeg prisustva. I dok su ostali članovi porodice (za sada) imuni na prisustvo kućnog duha Chloe kao da ga neprestano oseća, pogotovo noću. Obzirom na neke tragične detalje iz svoje prošlosti (tragični gubitak najbolje prijateljice) klinka osnovano sumnja da je duh preminule prisutan, međutim, da li je baš tako?
Ipak, glavni akter Presence nije ni famozni duh, niti klinka koja ga oseća već – kamera filma... Kretanje entiteta, tj. kretanje kamere je ono što pleni od prvog kadra a kao što rekosmo sve je snimljeno iz POV (point of view) perspektive i to u samo u 33 kadra! Dakle, kamera je smeštena među oči nevidljivog, neprimetnog, nečujnog lebdećeg stanovnika kuće (koji je ne može napustiti) a gledaocu pruža priliku da prati njegovo kretanje, posmatranje ukućana te ostale aktivnosti koje on upražnjava. Nakon početnog dela filma kada se entitet isključivo kreće po prostorijama i spratovima te posmatra članove porodice koji se grupišu u kasnijem toku on preduzima i neke akcije a tada Presence postaje nešto dinamičniji, napetiji i jeziviji. Dok se ne dođe do pomenutog segmenta gledalac može isključivo uživati u kretnjama kamere ukoliko preferira ovaj nešto originalniji stil snimanja ili se smarati ukoliko je očekivao dinamičniji i strašniji film. Mi smo uglavnom pokušavali da povežemo relacije između članova porodice i da zaključimo razloge zahlađenja nekih odnosa ali i da skapiramo kako su neki kadrovi snimljeni jer su zaista na granici spektakla. Ono što zameramo određenim scenama je sporo pomeranje kamere/entiteta a to se dešava onda kada se on nalazi između dva karaktera koji vode nekakvu konverzaciju.
Ono što se velikom broju gledalaca neće dopasti je da ovde akcenat nije stavljen na horor i plašenje publike već na porodičnu dramu i težnje jedne tinejdžerke da se izbori sa ličnim emotivnim problemima i preživi u porodici koja se bukvalno raspada. Ovde ćete gledati priče, svađe, rasprave, nerazumevanja, otuđenosti, psihičke probleme, intimne momente, dakle mnogo toga ali – ne i horor. Nismo gledaoci koji po svaku cenu moraju u jednom filmu videti nešto strašno a pogotovo ne krvavo ili jump scare ali smo se nakon gledanja ovog filma ipak osećalo pomalo prevareno: Presence se reklamira kao horor film, kao do sada neviđeno iskustvo koje neki nisu ni mogli pogledati do kraja, pa je upravo zbog toga poražavajuća činjenica da film ne sadrži gotovo nijednu strašnu scenu! Atmosfera se konstantno gradi i gledalac ima utisak da nešto krupno sledi ali to krupno se servira isključivo u formi finalnog preokreta, zanemarujući da je posmatrač ipak mogao biti počašćen sa nekoliko jezivijih momenata koji ne bi narušili centralnu priču i njenu poruku. Ukoliko, pak, ovom ostvarenju ne priđete kao hororu ono bi vas moglo oduševiti, ne samo pomenutim preokretom već i dramskim elementima, dubinom istraživanja narušenih porodičnih odnosa a onda i emotivnim elementima.
Presence ni u kom slučaju nije loš film samo nije ono za šta su ga predstavljali. On jeste neviđeno iskustvo ali isključivo u svojoj formi dok na polju priče deluje nedovoljno i u svojoj prvoj polovini često dosadnjikavo, kao da gledamo nekakav prosečan found footage koji je nakrcan bespotrebnim kadrovima.
0 comments:
Post a Comment