Režija: Robert Eggers
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5040012/
Trailer: https://youtu.be/nulvWqYUM8k?si=YiyEuxjuZTL9qwEp
Nosferatu je jedan od iščekivanijih horor filmova poslednje decenije, ne samo zbog toga što je u pitanju remake istoimenog kultnog filma iz 1922. godine (koji se redovno nalazi na listama najznačajnijih horor filmova u istoriji kinematografije) već i zbog jednog Roberta Eggersa (reditelja i koscenariste) za koga mnogi tvrde da nema mrlje u svojoj dosadašnjoj (doduše nešto skromnijoj po obimu) autorskoj karijeri...
Ovaj osvrt neće uzimati u obzir nemi film iz 1922, baš kao ni ostale verzije koje su se pojavile između dva pomenuta: većina gledalaca će u bioskopske sale ili pred kopiju na internetu pohrliti bez ikakvog prethodnog predznanja u vezi „neautorizovane verzije Dracule” pa ćemo se i mi staviti u poziciju upravo takvog posmatrača. U prologu koji se dešava tokom 1830-ih devojka po imenu Ellen priziva nekakvo natprirodno biće, budi ga i zavetuje mu se a zatim sa dotičnim započinje nekakav (intimni?) odnos... Godinama kasnije upravo ta Ellen je udata za Thomasa Huttera, mladog pripavnika u nekakvoj advokatskoj kancelariji. Jednog kišnog jutra Thomas od svog nadređenog dobija zadatak da se uputi put Transilvanije gde će pronaći izvesnog grofa Orloka kojem će dati na potpis određena dokumenta a u vezi prenosa nekretnine. Put do Orlokovog zamka će trajati više sedmica jahanja a odmah po Thomasovom pristizanju u jezivi mračni zamak postaće mu jasno da ovo neće biti samo još jedan rutinski pisarski posao: iako on u tom trenutku ne zna da je Orlok vampir starčev jezivi izgled ga prestravljuje u tolikoj meri da u ključnom trenutku gubi koncentraciju i – postaje grofova marenda. Ono što nesrećni mladić u tom trenutku takođe ne zna je da se na tom mestu nije našao slučajno a da njegova voljena Ellen i jezivi vremešni grof imaju veoma dugačak istorijat odnosa...
Odmah najvažnije: ova mračna, veoma mračna bajka zaista predstavlja praznik za čula vida i sluha pa sa sigurnošću možemo ustvrditi kako je novi Nosferatu vizuelno najefektniji horor film koji se pojavio poslednjih godina a možda i decenija. Film od prve do poslednje sekunde karekteriše ultra gotska atmosfera i pažljivo osmišljena scenografija. Skoro svaki kadar pleni sumornom lepotom i depresivnom atmosferom, sve je detaljno isplanirano, bogato producirano a onda i postproducirano ali bez jeftinih kompjuterskih animacija koje odudaraju od ostatka scene i koje nas uvek iritiraju u filmovima. Mnoga kadriranja sasvim očigledno odaju poštu nemačkom ekspresionizmu ali i nesumnjivo potvrđuju Eggersov talenat, makar kada je rad za kamerom u pitanju. Kompletan tmurni ugođaj koji je stvorio u ovom filmu je depresivan, siv, bez trunke svetla na kraju tunela i konstantno nelagodan, na momente jeziv a sve deluje kao užasna bajka ili košmar u kojem su se obreli likovi na ekranu a sa njima i mi gledaoci. Bez obzira da li se dešavanja odigravaju u unutrašnostima starih zdanja ili na maglovitoj ili snegom pokrivenoj spoljašnjosti Nosferatu 2024 karakteriše zavidna doza klaustrofobije koja samo dodatno pojačava osećaj nelagode kod posmatrača.
Radnja filma se umnogome drži originala, što je očekivano, sa ponekim inovacijama i proširenjima, što je takođe prirodno i to filmu apsolutno ne zameramo. Ono što mu zameramo je što je priča prilično tanka, i pored podužeg trajanja filma (132 minuta), i pored gotovo decenijskog rada na njemu. Najproblematičniji ovde je sam grof Orlok koji poseduje neku vezu sa mladom Ellen koja je veoma nedefinisana, nejasno prikazana i nedovoljno uverljiva. Nemamo utisak neminovnosti njegove selidbe iz Transilvanije u nemački gradić ako je isključivo Ellen razlog tome, kada je već i u Rumuniji dobijao mlade i gole Cigančice doterane & pripremljene na tacni... Cela zavrzlama oko Thomasovog „omađijavanja”, Elleninog pramena kose u medaljonu a pogotovo u vezi ugovora kojim je Thomas svoju suprugu zaveštao grofu deluju prilično zastarelo ali i nedovoljno logično i jasno. Gledalac ni u jednom trenutku ne zna zašto je grofu potreban pismeni pristanak da bi posedovao jednu ženu ukoliko nije morao imati potpisan ugovor kako bi pobio pola rumunskih sela a ni zašto mu je potreban Thomas ako već zna gde je Ellen, a zna jer je istalirao svog slugu u Thomasovoj neposrednoj blizini. Uostalom, zar mu se devojka nije bespogovorno i večno zavetovala mnogo ranije nego svom sadašnjem suprugu?
Potpuno paradoksalno zvuči da je preko mnogih stvari ovde bukvalno pretrčano iako film traje preko dva časa... Veoma je zbrzan dolazak Thomasa u rumunsko selo, baš kao što su tek ovlaš prikazani rituali meštana i njihova upozorenja da se u grofov zamak naprosto ne ide... Kuga koja hara gradom deluje vrlo upitno jer dok smrt zaposeda bukvalno svaki pedalj i mrtvi se spaljuju na ulicama naši junaci potpuno bezbrižno šetaju gradom, skoro pa ne primećujući horor oko njih... Potpuno je preskočena veza grofovog na daljinu instaliranog sluge i njihov istorijat kao što nejasno ostaje i zbog čega su bitni okultni simboli koje Orlokov minion besomučno iscrtava. Potpuno zbunjujuće deluje da grof otkriva kako njegova muza (zapravo, gledalac i ne zna da li on nju prepoznaje u tom trenutku, da li je se uopšte seća) živi upravo u nemačkom gradu u kojem je ovaj ranije kupio kuću čije papire treba da potpiše... Da li je u pitanju slučajna koincidencija ili grof osim paranormalih sposobnosti poseduje i vidovitost – ostavljeno je gledaocima da razreše. Kao višnja na šlagu na torti ovde je postavljena zbrka sa jezicima gde nije dovoljno što Nemci pričaju engleskim jezikom već i jedna mlađa rumunska seljančica poznaje taj jezik te prevodi Thomasu šta mu govore pravoslavne monahinje.
Ukoliko ste čekali da vidite Billa Skarsgårda u ulozi grofa Orloka – načekaćete se, mnogo duže od njegovog inicijalnog pojavljivanja po Thomasovom pristizanju u zamak. Početno Orlokovo „bežanje” od kamere po budžacima & senkama je veoma zanimljivo ali u kasnijem toku počinje da upada u oči pa čak i da smeta što je konstantno van fokusa. Samog jezivog grofa u celini & celosti vidimo samo nekoliko puta, u ostalim situacijama nedovoljno jasno ili osvetljeno, a njegova pojava je u tolikoj meri makeupovana da se ispod maske mogao naći bilo ko a ne Skarsgård. Ukoliko ne znate da on igra Nosferatua – nećete ga ni prepoznati, garantujemo vam. Sama pojava Orloka vam se može dopasti ali i ne mora: očigledna je želja autora filma da se monstrumu dodeli doza ljudskosti pa on sada izgleda nešto manje monstruozno, reklo bi se poput svakog starog i bolesnog visokog čoveka od 150 godina kukastog nosa koji je pustio brkove i čudno zalizao kosu. Kažemo bolesnog jer njegove ruke, brzina tj. sporost govora i polu-raspadnuto telu deluju kao da je ozbiljno zaražen kugom i da je na pola puta da postane čistokrvni zombi. Od svih filmova sa Draculom, što Nosferatu zapravo i jeste, ovo je najneprivlačnija njegova pojava, pa je seksualna želja koja se ovde pokazuje prema njemu zbilja neverovatna.
Nismo se mogli oteti utisku kako je Lily-Rose Depp potpuno promašena u ulozi Ellen a u tom dojmu joj svakako nije pomogao ni problematični scenario. Lily tokom celog filma poseduje potpuno istovetnu facu i pogled kao da je na medikamentima za smirenje ili opijatima; ona nas ni za trenutak nije uverila kako je u pitanju žena puna čežnje i seksualne želje (za polu-trulim Rumunom ali to je neka druga tema) već više deluje kao da je za trajno zatvaranje u nekoj ustanovi zatvorenog tipa. Ona često ima neke tripove, košmare, upada u nekakva nedefinisanja stanja koja nisu jasna ni lekarima a ni nama gledaocima. Njena letargična antipatična faca i odbojni pogled lišen budućnosti odbija gledaoce (čudno da nije odbio samog Thomasa) a još čudnije je da tu i takvu Lily ovih dana nominuju za raznorazne nagrade... Činjenica je da je korektno odigrala neke od napada koje je doživela iščekujući svog trulog princa na pacovima preplavljenom brodu ali ako su to kriterijumi za dobijanje nagrada Mia Goth bi ih trebala dobiti duplo više! S druge strane, Lily je na neki savremen i iskrivljen način sasvim pogodna za jedan savremen horor film ali mi ćemo kao i uvek izbeći razgovore na tu temu, na njen izgled i na veličinu njenih grudi. Jasno nam je u kom pravcu ide današnja filmska industrija pa je verovatno u skladu s tim dotična i izabrana a kao nagradu dobiće i neke statue...
Ni ostatak kastinga nije najsrećniji, dosta je tu pogrešnih odabira glumaca, vidimo i nešto naivnosti, nategnutih poveznica između scena i nerezonskih, ničim izazvanih postupaka. Verovatno najkvalitetniji glumac ovog filma, Willem Dafoe, ovde je i najzanimljivija pojava iako i ona nije bez problema. Dafoe je ovde uvek za klasu iznad ostatka ekipe, što se jasno vidi i svakako ne ide u korist filma, ali je i on povremeno konfuzan i nejasno definisan kao lik. On je ovde zapravo Van Helsing, ali je za razliku od originala koji je profesor, doktor, naučnik, filozof i metafizičar u ovoj kopiji okultista, ekscentrični čudak banovan iz naučnog društva i verski činovnik koji je sposoban da izvede čin egzorcizma nad onima koje zaposedne naprirodni vampir na daljinu. Kao takav ubačen je u film kako bi ga učinio iole gledljivijim i kako bi lepljivom trakom povezao prilično nepovezane delove filma i skokovitu radnju. Nijedan od aktera ne uspeva da se nametne gledaocu kao karakter od krvi i mesa za koje bi trebali strepeti i nad čijom sudbinom bi trebali suze liti: svi u manjoj ili većoj meri deluju kao karikature koje izgovaraju neuverljive linije teksta pa usled toga čak i kada se desi nekakva scena koja bi trebala biti potresna (ubistva drugog dana!) to ne uspeva da izazove skoro nikakvu emociju kod gledaoca.
Novi Nosferatu je vizuelno besprekoran film u koji su uložene godine truda i rada ali i milioni zelembaća. Nažalost, ukoliko zanemarimo njegove audio-vizuelne kvalitete on ne uspeva da dopre čak ni do proseka a to ćete videti i po slabim kadrovima uplovljavanja broda. Bez obzira na gomili hvalospeva kojima je ovaj film okićen od dela publike i kritike mi ćemo ga oceniti odgovarajućom ocenom a fanovima Drakule ipak preporučiti The Last Voyage of the Demeter.
0 comments:
Post a Comment