HOROR FILMOVI (I SF)

Baghead je dugometražni horor film nastao na osnovu istoimenog kratkog filma koji je isti režiser snimio 2017. godine. Očigledno ceneći da priča iz 15-minutnog materijala ima potencijala da postane dugometražna (zaista i ima) lik je angažovao još dvoje dodatnih scenarista koji su sve razvukli na standardnih sat ipo... Međutim, i pored pomenutog potencijala rezultat koji je ekipa postigla je poražavajući...

Devojka po imenu Iris dolazi u stari pub koji je nasledila od svog iznenada preminulog oca. Obzirom da sa ocem godinama nije imala nikakav kontakt nije upućena u istorijat ove građevine, kao uostalom ni u istorijat samog pokojnika: jedino što Iris ima je video kaseta koju je otac snimio neposredno pre smrti (a koju će ona pogledati nešto kasnije jer sada ima pametnija posla) i snažnu želju da što pre nasledi veliku i zapuštenu zgradu koja bi joj mogla doneti profit. Upravo zbog toga ona užurbano stavlja paraf na ugovor o nasleđivanju kod lokalnog advokata i već koliko iste večeri postaje gazdarica stare kafane koja decenijama zvrlji prazna... Na njenu žalost, Iris pre kobnog potpisivanja (pa i odluke da prespava u staroj zgradi) nije proverila sve postojeće prostorije i podrum i nije pogledala kasetu koju je otac snimio a da jeste znala bi da u trenutku kada postane vlasnica objekta postaje vlasnica i svega onoga što se nalazi u objektu! Na stranu sav stari nameštaj i pokućstvo, stare slike na zidovima i truli šank – ona postaje vlasnica jezive spodobe koja živi u podrumu, u razrušenom delu zida, koja nosi džak na glavi (otuda i naziv filma), koja poseduje određene paranormalne sposobnosti ali je i smrtonosno opasna...

Stvar je u tome da žena sa džakom na glavi ima mogućnost da uz pomoć jednog predmeta koji je pripadao nekom pokojniku dovede dotičnog u život na 2 minuta, i ni sekund duže od toga! Nakon isteka 120 sekundi, iako i dalje izgleda kao nesrećna osoba koja je „vraćena” u život, žena tj. stvor tj. štagod-već-ona-bila preuzima kontrolu nad telom ali i nad kompletnom situacijom koja postaje veoma nepredvidljiva ali zato redovno opasna po sve prisutne u podrumu. Kada istekne tajming više ne važe granice podruma i ne funkcionišu kožni kaiševi kojima je spodoba bila vezana za svoju stolicu; tada prestaju svi zakoni fizike, logike i ovozemaljskog a nastupaju Baghead zakoni kojima jedino njena vlasnica (vlasnica nje i celog objekta) eventualno može stati na kraj. Film se sa svim tim pozivanjima raznoraznih mrtvih osoba u „život” i patetičnim diskusijama te opraštanjima bavi u hororima već mnogo puta prežvakanom temom borbe sa ličnim gubicima i potrebama da se život nakon smrti bliske osobe nastavi dalje. Film se trudi biti emotivan konstantno nudeći tugu ali i krivicu zbog nečije smrti, opsesiju za osobom koja više nije među živima i druge teme & dileme za čiju obradu definitivno nije dovoljno dva minuta koliko likovi ovde imaju na raspolaganju...

Glavni problem filma Baghead je što se on razišao sa logikom već i pre svog početka: pub koji Iris nasleđuje nalazi se u Berlinu (ali su svi likovi u filmu Britanci) i nosi naziv ”The Queen's Head”... Ona u drugoj državi odlučuje da sama prespava u potpuno nepoznatoj i neispitanoj velikoj staroj građevini a kada u sred noći od jednog uljeza sazna za famoznu ženu u podrumu nastavlja da spava kao da se ništa nije dogodilo... Drugarica kada traži Iris ne gleda u njenu spavaću sobu već odlazi direktno u podrum bez obzira što sasvim dobro zna ko je tamo i da bez gazdarice neće izaći živa... Iako svi veoma dobro znaju da nakon predviđena 2 minuta nastaje haos u režiji žene sa džakom na glavi svi uredno nameštaju štopericu na tačno 120 sekundi, nemajući ni sekunde dodatnog vremena da reaguju. Ne treba ni napominjati da se u tih dva minuta niko ne žuri, diskusije su spore i sadrže nebitna pitanja ili opservacije a kada se začuje zvono za istek minutaže svako traži još koji sekund, iako je svestan opasnosti. Takođe, iako svako ko je pozvao nekog pokojnika vrlo dobro zna da je ispod njegove površine misteriozna spodoba on to zanemaruje pa se i dalje obraća stvorenju kao ljudskom biću ... Ovakvih gluposti u filmu je zaista mnogo, rekli bismo čak da ne postoji duži kadar koji je verodostojan i koji nas može ubediti da na ekranu gledamo neke stvarne osobe od krvi i mesa. 

Film je u svojoj glupoj, nategnutoj, prilično šupljoj i neubedljivoj priči gotovo iritantan pa mu ne vredi ni to što je produkciono na prilično visokom nivou. Lokacija zaista deluje autentično, skupa sa klaustrofobičnim podrumom, a jedini detalj koji narušava vizuelni užitak su sablasno puste berlinske ulice oko zdanja, kao da je (a i jeste) u pitanju filmski studio. Pojava Bagheada je jeziva i efektna, animacije su primetne ali ne guše gledaoca a režija je pristojna, baš kao i gluma. Nažalost, priča nije dovoljno kvalitetna, ubedljiva, razrađena ni originalna (sve suviše podseća na Talk to Me) pa kada nastupi finalni obrt teško da ćete ostati šokirani.  

+ lokalitet stare kafane i klaustrofobičnog podruma
+ efektna i jeziva pojava žene sa džakom na glavi
— slaba priča sa gomilom problematičnih delova
— čudne motivacije likova sa nerealnim postupcima
— predvidljivo odmotavanje radnje; dosta klišea
 
Ocena: 4/10