HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Caye Casas

Horor filmovi uglavnom dolaze sa etiketama da nisu pogodni za gledaoce mlađe od 18 godina ali u slučaju španskog The Coffee Table (zvanično svrstanog u žanr crne horor komedije) etiketa koja treba da stoji na posteru i uvodnoj špici trabala bi upozoravati da materijal nije pogodan ni za jedan uzrast... U viđenom prosečan gledalac ne može uživati a The Coffee Table se s pravom može nazvati jednim od najtežih (možda i najtežim) filmom koji je opisan na ovim stranicama...

O čemu se ovde radi pitate se? Pa, o stoliću za kafu, jer tako i počinje sam film, nakon brutalnog prologa u kojem izvesnoj ženi kreće pena na usta tokom teškog porođaja... U našem fokusu je jedan par, Jesus i Maria koji su (videli ste već u uvodu) nedavno dobili bebu, a kasnije saznajete da im je to pošlo za rukom nakon mnogo vremena, brojnih pokušaja i poseta lekarima. Uglavnom, oni iz nekog razloga svraćaju u prodavnicu nameštaja i zastaju kod famoznog stolića za kafu, da bi se tu raspravljali u prisustvu prodavca koji samo želi da im „uvali” svoj proizvod. Jesus je za kupovinu stola, Maria je protiv (pokušavajući da svoje odluke u njihovoj bračnoj zajednici drži na stopostotnom učinku) ali suprug po prvi put pobeđuje i stolić nakon svađe & cirkusa u prodavnici biva unešen u stan. Jesus pristupa sklapanju stola ali otkriva da jedan deo nedostaje usled čega ojačano i nesalomivo staklo koje ga krasi ne može biti postavljeno. On naslanja staklo na sto dok čeka da mu se dostavi nedostajući deo i pokušava da uspava bebu dok je Maria u kupovini, jer uskoro očekuju goste... U tom trenutku na scenu stupa famozni sto za kafu koji „deluje nedelovanjem” i postaje vinovnik narednih događaja za koje je malo reći da su neočekivani, tragični i sa dalekosežnim posledicama...

Naravno, u ovom trenutku ćemo se zaustaviti sa spoilerisanjem iako bi rado nastavili jer na određene delove priče itekako imamo komentara i kritika. Stvar je u tome da već nakon uvodne kupovine svaki otkriveni detalj priče može pokvariti ugođaj (ugođaj?) gledaocima a toga su, naravno, bili svesni i autori filma pa su čak i upozorili prve gledace da ne otkrivaju preokrete. Ono što vam definitivno možemo potvrditi je da film ima dosta zbrzan pa čak i naivan uvod ali da to u principu ne šteti jer sve što krasi The Coffee Table, ono po čemu će biti pamćen, i što će biti kamen spoticanja i uzrok gašenja filma sledi nakon toga. U pomenutom uvodu primećujemo prisustvo crne komedije, čak je vrlo verovatno da će vam kupovina stolića izmamiti nekoliko osmeha. Međutim, nakon „dejstvovanja” stolića sve se menja za 360 stepeni i The Coffee Table definitivno postaje jedan od najtežih filmova koje smo pogledali i to ne samo zbog brutalnosti koje su u njemu prisutne. Film sasvim namerno zanemaruje bilo kakva načela savremenog filma, gađajući u facu gledaoca svim detaljima kojima američki film ne sme ni prići, makar ne onaj koji želi da se neometano prikazuje u bioskopskim dvoranama. Samo jedna stvar u ovom filmu nije eksplicitna (Bogu hvala) ali je to mala uteha gledaocima slabog stomaka i nenaviknutim na ekstremni sadržaj.

Zamislite svoj najgori košmar, najneugodniju i najbezizlazniju situaciju koju možete pojmiti... Zamislite da se nađete u poziciji čoveka koji ni na koji način ne može pronaći izlaz iz nevolje u kojoj se našao, ne vidi svetlo na kraju tunela ni za sebe ni za svoje bližnje, a onda zamislite da jedino (i to ne kompletno već isključivo individualno i sebično) rešenje može biti trenutno samoubistvo ali da se na taj korak čovek ipak ne odlučuje već gura dalje, preživljavajući svaki minut kao da je sat, svestan da će se sve razotkriti veoma brzo i da onda definitivno nastupa kraj. Ovaj film sasvim sigurno poseduje problem uverljivosti, definitivno i motivacije glavnog karaktera, ali je sve to pomalo zanemareno od autora da bi nam se serviralo ono što su isti naumili: oni ne samo da tokom celog trajanja filma malteretiraju svog lika već to rade i sa gledaocima. Bukvalno u svakom trenutku, u svakoj sceni i u svakom kadru oni staju na muku devastiranom akteru, ne popuštajući ni za trenutak, gurajući ga ka ivici a testirajući naše limite. I zaista, uvereniji nego ikada pre cenimo da je The Coffee Table ostvarenje koje mnogi neće dovrštiti a ukoliko to čak i urade definitivno se neće osećati dobro... Da li će nakon gledanja filma biti pametniji, iskusniji, opušteniji, sposobni da sa mirom odu na počinak ili se posvete sebi, bližnjima i porodici? Sasvim sigurno ne, ali to je valjda i bila namera autora...

Sve ovde je gurnuto do ekstrema, ne samo kada je u pitanju centralna situacija već i kada su u fokusu likovi, oni centralni, nekoliko sporednijih i još nekoliko epizodnih. Gotovo svi osim glavnog su agresivni, bez obzira u kojoj su životnoj dobi, čak i bez obzira da li su u pitanju ljudi ili životinje (da, i pas je ovde agresivan), u tolikoj meri da su svi na granici karikature. Verovatno zbog skoro bizarnih likova, veoma nasrtljivih pa i nastranih, ali i zbog mestimično duhovitih i dobro napisanih dijaloga The Coffee Table je i dobio etiketu komedije. Ovde u principu ništa nije smešno, čak naprotiv, pa ukoliko vam neko kaže da se smejao na bilo koju scenu filma koja je nastupila nakon uvoda – zapitajte se za njegovo psihičko zdravlje, istovremeno se udaljavajući od dotičnog u bezbednom pravcu... Ono gde nema niti će biti dvojbe je zaista maestralna režija kompletnog filma, koja od prvog trenutka zna šta hoće i na tome istrajava do samog kraja. Kamera ovde izuzetno voli detalje, što pohvaljujemo, trudi se da ovekoveči sve uvrnutosti (a ima ih na tone), karakterišu je efektna kadriranja i čine izuzetnu celinu sa dobro napisanim dijalozima. Gotovo sve se odvija u jednom stanu ali vam to neće ni najmanje smetati; vrlo je verovatno da nećete imati vremena da obraćate pažnju na sve pomenute detalje jer ćete imati pune ruke posla sa neprilikom u kojoj ste se našli gledajući ovaj film...

I opet, da li je smisao filma da devastira sve prisutne, od najmlađih do nastarijih, kako na ekranu tako i ispred njega, da svi dočekaju odjavnu špicu preznojeni, izmučeni, iziritirani, ispovraćani, unezvereni i rešeni da jedno vreme definitivno odmore od bilo kakvih filmova? Na to pitanje morate sami dati odgovor; nama se viđeno nije dopalo a osim ekstremnog testiranja granica gledalaca ne vidimo gotovo ništa drugo u njemu. Potvrđujemo da The Coffee Table definitivno nije samo-još-jedan-horor-film i da nešto slično niste nikada gledali a (nadamo se) nećete ni u budućnosti...

+ zaista odlična glumačka postava
+ maestralna režija i perfektna kamera
+ vrlo uznemirijući i ekstreman film...
— ...što definitivno neće svima prijati
— stalna preterivanja i neubedljivosti
 
Ocena: 5/10