Režija: Edward Dmytryk
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0033530/
Približavamo se završetku opisivanja (pra)starih horor/SF filmova u kojima Boris Karloff igra poludelog doktora ili naučnika a pretposlednje ostvarenje nosi naziv The Devil Commands (radni naslov filma bio je The Devil Said No). Nastao je na osnovu adaptirane novele The Edge of Running Water od Williama Sloanea a traje standardnih 65 minuta što je sasvim dovoljno za jedan ovakav film tog godišta.
Ovoga puta Karloff igra doktora Juliana Blaira, naučnika koji je sasvim posvećen istraživanjima moždanih talasa. U tu svrhu je konstruisao nekakvu skalameriju koja se montira na glavu osobe čiji moždani talasi se u realnom vremenu beleže na tabli na zidu. Negde odmah po pronalaženju ovog velikog otkrića (mada nama gledaocima ne deluje kao veliko, ali dobro) doktoru gine supruga u saobraćajnoj nesreći. On biva potpuno skrhan bolom, distanciran od svoje ćerke, prijatelja i poznanika, ali zato potpuno opsednut uspostavljanju kontakta sa svojom preminulom suprugom! Naime, doktor je ubeđen da pomoću svog uređaja može zabeležiti moždane aktivnosti pokojnice, pa se potpuno povlači u tuđinu, prodaje svoju kuću i kupuje imanje pokraj okeana a blizu gradića, što je veoma ključno po nastavak ove priče. Za dalji tok napornih eksperimenata njemu će biti potreban ne jedan već dva pomoćnika ali i nekoliko tela koja će pronaći na lokalnom groblju. Na doktorovu žalost nestanak tela će alarmirati i lokalnog šerifa...
Ovaj film se odvija potpuno drugačije od opisanih prethodnika budući da je serviran u formi prologa koji doznajemo iz kazivanja doktorove ćerke. Već na samom početku doznajemo da završetak dešavanja ni u kom slučaju nije srećan, da doktor najverovatnije nije preživeo a da se uz sve to desila i neka tragedija koja je vezana za ceo gradić. Naše je samo da istrajemo u gledanju filma i saznamo kako se doktor Julian Blair od priznatog stručnjaka pretvorio u najomraženiju osobu okruga. Karloff standardno dobro igra poludelog doktora ali za razliku od prethodnih filmova ovde je imao najmanje šanse da pokaže svoj talenat. Odmah nakon smrti supruge lik kojeg igra se povlači u sebe, jedva da nešto progovara a vreme uglavnom provodi zaključan u svojoj laboratoriji. Uz sve to, ovo je prvi film u serijalu gde ima ličnog pomoćnika koji podjednako učestvuje u njegovim zamislima. Taj pomoćnik (lokalna vidovnjakinja prevarant) je na celu priču nakalemljen dosta nespretno, dok je drugi (retardirani batler ispranog mozga) tu sasvim u skladu sa periodom u kojem je The Devil Commands nastao.
Ambijent u kojem se sve dešava je jeziviji nego ikada jer je izabrana odlična lokacija usamljene kuće koja se nalazi odmah na strmoj obali divljeg okeana. Ta i takva lokacija se uvek snima noću, često i tokom nevremena, a unutrašnjost kuće je sasvim odgovarajuća spoljašnjosti. Ipak, ovaj film je mnogo više naučna-fantastika nego horor jer se radnja više fokusira na doktorove eksperimente nego na jezive kadrove, leševe u laboratoriji ili druge zastrašujuće stvari. Najveći problem The Devil Commands je što pomenuti eksperimenti deluju potpuno apstraktno, zastarelo ali zato apsolutno neizvodljivo, bez ikakvih informacija pomoću kojih bi se gledalac uverio da doktor zaista zna šta radi i da čvrsto rukovodi kompletnom situacijom. Ne znamo kako funkcionišu famozni „šlemovi“, nismo sigurni koja je uloga leševa, odakle oluja među njima i nekakva ektoplazma i šta uopšte znače zapisi na tabli sa svim tim peakovima... Gledalac se teško uživljava u celu storiju i nikako ne može razumeti težnje doktora jer moždani zapisi naprosto ne kazuju ništa i potpuno nam je nevažno da li pokojnica „govori“ grafikonom ili ne.
Svaki od do sada opisanih filmova bavio se nekom medicinskom temom koja je u vreme kada su ovi filmovi nastali (pa čak i danas) predstavljala čistu fikciju. Ovi drugorazredni SF (horor) filmovi su uglavnom bauljali u mraku ali je vreme pokazalo da su u nekim elementima bili itekako vidoviti (krioterapija i transplantacija organa, naprimer). The Devil Commands je najdalje otišao u fantastiku i njegova zamisao ne samo da nije izvodljiva već nije ni previše korisna. Jedina pozitivna poruka filma je da se nesrećnik mora izboriti sa gubitkom voljenih i nastaviti dalje život kako ne bi završio povučen u duboko crnilo.
0 comments:
Post a Comment