Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt3498622/episodes/?season=2
Kao što smo već naveli u opisu prve sezone – Fortitude je britanska psihološka triler horor misterija koju sačinjava 26 epizoda podeljenih u 3 sezone (sezone čini različiti broj epizoda, tačnije – svaku narednu sve manji broj). Serija se na ostrvskom Sky kanalu emitovala od 2015. do 2018. godine a druga sezona od januara do marta 2017. godine. Nećemo vas lagati – druga sezona je umnogome slabija od prve ali je ipak vredi pogledati ukoliko ste bili dosadašnji fan jer serija i pored određenih slabosti i dalje ima svojih aduta.
Prvu zamerku stavljamo već na samom početku: prethodna sezona nije dobro i do kraja završena a otpočela je nova. Gledaoci nisu doznali kako je završio „zaraženi“ klinac iz prve sezone, ne znaju šta se desilo i gde je devojčica koju je Elena napala u finalu – ove nedovršene i nerazjašnjene priče su zgužvane sa radnog stola scenarista i bačene u recycle bin a napisana je nova priča, dosta drugačija od onoga što smo gledali i uglavnom nevezana sa pređašnjom centralnom temom... Iako je i prva sezona predstavljala mešavinu naučnih objašnjenja i lokalnih šamanskih legendi ova debelo preteže na folk horor stranu što nam se nije dopalo jer sve deluje suviše paranormalno u nekim momentima. Sve počinje prologom koji nas vodi čak u 1942. godinu kada neimenovani ribar u zavejanom šatoru brutalno ubija sve prisutne, uključujući i bebe... U sadašnjosti – na nebu iznad okruga u kojem životari zavejani Fortitude pojavila se Krvava Aurora, što po šamanskom tumačenju najavljuje (ponovni) dolazak demona na Zemlju. Gotovo istovremeno u konačno smirenom gradiću, koji su onomad zadesile velike tragedije, ponovo počinju da se pojavljuju mrtva tela, ovoga puta – obezglavljena. Malobrojna i nedovoljno obučena i iskusna policija ne zna šta da radi a dok se ona snađe – eto ih nova tela, takođe pronađena bez glava. I eto nove misterije koju žitelji gradića, a s njima i mi gledaoci, moraju odgonetnuti...
I ovoga puta misterija zadire u dubinu prošlosti, ne baš u praistoriju kao prethodnog puta ali dovoljno daleko da bi se zadržala specifičnost serije i njen trademark. Ipak, za razliku od onomad, kada je Fortitude imao vrlo aktuelnu i upozoravajuću poruku zbog svoje potencijalno itekako moguće radnje ovoga puta je smišljena jedna najobičnija budalaština zasnovana na kojekakvih šamanskim legendama o silasku demona i borbi protiv njega izabranim bićem. Umesto naučnih objašnjenja i istrage koja do njih dovodi sada imamo dva šamana (i njihove sledbenike) a kazivanja dotičnih ni jednog trenutka neće zaplašiti gledaoce, možda čak ni zainteresovati, a definitivno ni uveriti kako gledaju nešto što je potencijalno izvodljivo. Cela storija je zamišljena kao jeziva ali zapravo to nije ni u jednom trenutku, bez obzira na broj unakaženih tela koja se nalaze u kadru jer kako vreme prolazi sve postaje fantastičnije, neizvodljivije i neverovatnije, vrlo daleko od bilo kakve realnosti. Upravo zbog toga kudikamo veću ocenu dajemo prvoj sezoni: ona je govorila o vrlo aktuelnoj temi (globalno zagrevanje), bila mnogo životnija i potencijalno moguća pa samim tim i mnogo jezivija.
I samo vođenje priče nije izvedeno na najsrećniji način. Gledalac se često gubi u hrpi apstraktnih (šamanskih) podataka i u neuverljivim stremljenjima likova na ekranu. Ovo je drugi veliki problem sezone a odaziva se na ime – dosta slabiji akteri. Iz nekog razloga autori serije su: a) odstranili jedan broj starih likova, b) jedan broj nekadašnjih skrajnuli a, što je posebno porazno – c) neke potpuno promenili, u tolikoj meri da liče na svoje karikature. Ovo se pogotovo odnosi na lik Dana Anderssona, šerifa čija je istraga i odnos sa Elenom bio jedan od highlighta prve sezone. Ovoga puta on je u nekom svom tripu (kasnije tokom sezone ćete otkriti šta je u pitanju) i mahom deluje suviše teatralno i gotovo zaposednuto. Čudno je da to niko od meštana ne primećuje kao što ne primećuju ni gomilu drugih nerealnosti koje nama upadaju u oči. I Elena je potpuno zapostavljena a mogla je biti jedan od centralnih aktera druge sezone, makar kada su autori sezone već rešili da joj sačuvaju život nakon pucnjave u prethodnom finalu. Kada sezona u poslednjoj trećini već postane dosta budalasta Dan postaje jedan od junaka za kojeg iz nekog razloga navijamo ali to ne menja dovoljno utisak kako je sve moglo biti drugačije napisano. Pored Dana i neki drugi likovi su nazadovali, pre svih Vincent koji sada takođe liči na svoju karikaturu.
Ima još nekih problema koji se tiču ljudstva, naprimer neuverljiva naučnica u istraživačkom centru, potpuno nezanimljivi i bespotrebno nakalemljeni mladi šaman (ubedljivo najsuvišnija i najbespotrebnija persona u celoj dosadašnjoj seriji) ili nedovoljno zanimljiva bolesna supruga jednog od novih karaktera. No, da ne bude da samo kukamo moramo reći da je ostatak kastinga i dalje na nivou zadatka. Pre svih to je gradonačelnica koja je naprasno smenjena a njen odnos sa novopostavljenim glavešinom je jedan od highlighta ove sezone. Tu je i malopre pomenuti novi lik Michael Lennox (igra ga odlični Dennis Quaid) koji ostvaruje zanimljivu hemiju sa gradonačenicom i u nekom trenutku joj postaje glavna podrška (umesto iritirajuće glumpavog supruga). Ima tu još nekoliko novih likova, ima akcenata na nekim starim likovima koji u prvoj sezoni nisu dobili odgovarajuću minutažu ali ima i jednog problema koji serija nasleđuje iz prve sezone a to je da se bespotrebno oslobađa glavnih pojedinaca koji su još mogli da „jašu“, možda čak i do kraja serije. Sumnjamo da je ovde stvar u nezadovoljstvu ekipe ili želji da izađu iz ovog projekta već mislimo da je u pitanju težnja da serija bude šokantna, potresna i sa gomilom (ne)predviđenih obrta. Većinu odstranjivanja centralnih karaktera ipak ocenjujemo kao manu, mada možda bude gledalaca koji će ovo i pozdraviti.
Ako ništa drugo gledamo gotovo istovetne brutalnosti kao i ranije. Obezglavljena tela su dominantna ali i tela/osobe sa (samo)izvađenim očima, što je jedan od zaštitinih znakova ove sezone. Ima tu svakojakih rasporenih tela, raznih vrsta ubistava, raskomadanih tela i raskomadanih životinja. Što se životinjske strane tiče vrhunac brutalnosti su psi kojima je nasilno odstranjena kičma i polarni medvedi bez očiju. Na ljudskoj strani vrhunac serije je samokastriranje jednog od karaktera (mada ni nekoliko kadrova kanibalizma nisu daleko od toga), što je definitivno najbrutalnija i najgnusnija scena sezone ali se ne možemo oteti utisku da je potpuno suvišna i nedovoljno povezana sa centralnom pričom. Što bi se reklo – autorima je to delovalo dovoljno bizarno, bolno i odvratno pa su je zalepili na glavnu priču, istom onom lemilicom kojom je taj lik spalio rane nakon samoinicijativnog odsecanja nepotrebnog polnog organa. Specijalni efekti su veoma kvalitetni, rekli bismo na nivou prethodne sezone. Sve izgleda veoma uverljivo, sa upotrebom modela i maketa a bez (ili sa minimalnom) upotrebom kompjuterskih animacija. Serija što se tiče ovoga i dalje izgleda za klasu kvalitetnije od prosečne američke moderne horor serije pa ukoliko ste fan starih dobrih specijalnih efekata gledanje Fortitude se nameće kao imperativ.
Lokacija na kojoj je sve snimano deluje kao istovetna, takođe prilično zavejana, snežna i hladna. Zaista, u ovoj seriji i dalje može uživati svaki gledalac koji je fan ili se uželeo zavejanih okoliša, susnežica, snežnih oluja i ledenih površina a jedino što kvari sreću su neki enterijeri koji ovaj put deluju prilično sterilno. Znamo da se sve dešava u mestašcetu koje ima ispod 1000 stanovnika ali neki kadrovi deluju izuzetno pusto i veštački, mnogo slabije nego u prethodnoj sezoni. Nama je ovo delovalo niskobudžetno, kao da se pokušalo uštedeti na broju statista, a neke scene će vam zbog ovoga itekako upasti u oči. Recimo, neverovatno deluje da je istraživački centar potpuno pust i da se kroz njega šeta kako ko hoće, u bilo koja doba dana ili noći... Teško je poverovati da jedna takva (vladina) zgradurina ne bi imala makar portira ili čuvara (ili eventualno čvrsto zaključana vrata) ali se slični neuverljivi momenti nastavljaju u više navrata i dodatno kvare utisak. Ipak, kao što rekosmo – u poređenju sa većinom moderne horor/SF produkcije Fortitude i dalje izgleda odlično i to ćete zaključiti ako odmah nakon ove serije pustite neku drugu (kao što smo mi to učinili). Možda smo samo velika zakerala, možda primećujemo sitnice koje nekome nisu bitne a možda je naprosto prva sezona nametnula kriterijume koje druga nije mogla ispratiti.
Fortitude je opet čudna i bizarna serija, ovoga puta čak i bezobrazno reklamirana jer poznata faca koja je stavljena na jedan od postera čak i nije glavni lik. Međutim, kvalitet druge sezone je nesumnjivo opao i skrenuo u nekom drugom pravcu koji se polovini starih fanova neće dopasti. Ipak, ukoliko ste bili ljubitelj prve sezone zažmurite na jedno oko i pružite šansu nastavku jer i pored svih slabosti ima svojih aduta i specifičnosti koje su nasleđene iz prošlosti. Što se nas tiče svakako ćemo pogledati finalnu sezonu...
0 comments:
Post a Comment