HOROR FILMOVI (I SF)

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt3743822/episodes?season=1

Prva FTWD sezona je imala premijeru 23. avgusta 2015. godine a činilo ju je standardnih 6 epizoda, gde se zadnja emitovala 4. oktobra iste godine. Kao što rekosmo – ovde je prikazan sam početak zombi haosa a dočaran je kroz prizmu jedne disfunkcionalne porodice koja živi u predgrađu Los Angelesa. Reč „disfunkcionalna“ shvatite na „američki“ način (čitaj: nisu oni videli naše problematične porodice sa narušenim odnosima) jer ovde osim sina ostatak porodice se čini mahom normalnim. Uglavnom, posmatramo Madison Clark, inteligentnu, odlučnu i dominantnu ženu koja radi kao pedagog u lokalnoj srednjoj školi. Njen verenik je Travis Manawa, miroljubivi i razumni profesor koji je zaposlen u istoj školi a on je očuh Nicku i Aliciji, deci koju Madison ima iz prvog braka (njen suprug a njihov otac je preminuo). Alicia je prilično klišeizirana nadrndana i pretežno neraspoložena tinejdžerka koja je u interracial vezi sa svojim vršnjakom dok je Nick višegodišnji zavisnik zbog čega je sklon problematičnom i nepredvidljivom ponašanju te čestim bežanjima od kuće. Po početku apokalipse njegova zavisnost će praviti još više problema kako njemu samom tako i njegovim ukućanima (a i nama gledaocima)...

Tokom zombi apokalipse broj ukućana u domu Clarkovih se u samo nekoliko dana rapidno povećava... Travis pokušava da u predvečerje smaka sveta spase svoju bivšu ženu i svog sina iz prvog braka. Kada to učini nailazi na haos koji je već zahvatio centar grada pa spas pronalazi u jednom od zamandaljenih lokala. Tu upoznaje tročlanu porodicu Salazar, oca berbera, njegovu suprugu i ćerku, a nakon napuštanja lokala uzvraća im uslugu tako što ih sve skupa odvodi na koliko-toliko sigurnu lokaciju, u dom Clarkovih. Ovih devetoro likova su u fokusu tokom cele prve sezone koja protiče u pokušajima da napuste grad i domognu se obližnje pustinje za koju pretpostavljaju da predstavlja makar donekle bezbednu teritoriju. Naravno, napuštanje velikog grada tokom začetka haosa uzrokovanog najezdom zombija (tokom prve sezone agresivni krvoločni mrtvaci još uvek nisu dobili ime) ne može biti nimalo lak zadatak jer opasnosti vrebaju iza svakog ugla, ulice su zakrčene automobilima, popunjene zombijima i ljudima koji žele napustiti grad ali i vojskom koja očajnički pokušava da stvari zadrži pod nekakvom kontrolom, ne hajući mnogo za civilne žrtve već se trudeći da spreči dalje širenje zaraze.

Sezona ne troši previše vremena da gledaocu predoči kakvi su bili životi naših junaka pre kataklizme: vidimo da je Madison bila predana svom poslu, da je Alicia bila obična tinejdžerka a da je Nick bio sasvim običan narkoman, mnogo bliži smrti nego normalnom životu... Krah sveta se ovde najbolje ogleda u prikazu srednje škole a još bolje u prikazu predgrađa gde se nalazi dom Clarkovih. Predgrađe je perfektno prikazano, sa velikim brojem sasvim običnih kuća u kojima žive sasvim obične porodice... Osećaj toplog leta kao da isparava sa malih ekrana a serija izvrsno prenosi osećaj tople, opuštene, sparne večeri, poslednje u životima ljudi koje posmatramo. Jedno sasvim obično letnje veče, gde ljudi prave rođendanske zabave, voze biciklove ili provode vreme sa ukućanima već tokom noći se pretvara u borbu za goli život i borbu sa nepredvidljivim rezultatom, jer naši junaci – a) nisu pripremljeni za ono što sledi, i b) nisu gledali matičnu seriju The Walking Dead... Možda zbog svega ovoga ne bi trebalo (mnogo) zamerati nekim likovima na nerezonskim postupcima a ono što nas je najviše nerviralo je tradicionalno odvajanje likova i potpuno neprirodno stavljanje u opasne situacije.

Još neki postupci likova ovde znaju da nerviraju, pogotovo iskusne fanove matične serije. Nakon jedanaest TWD sezona malo je teško vratiti se na sam početak i gledati ljude koji ne znaju kako da neutrališu jednog jedinog zombija/walkera, besomučno ga gurajući ili ubadajući nožem u grudi, što ovaj i ne oseća... Po toj karakteristici Fear the Walking Dead (Season 1) je veoma sličan prvoj sezoni The Walking Dead: World Beyond pa ukoliko spadate među malobrojne gledaoce ovog neprihvaćenog spinoffa pomenuti problem vam neće biti toliko nov i/ili iritantan. Samih borbi sa mrtvacima nema mnogo, intenzivnije su tek u poslednjim epizodama, a i onda se mogu nabrojati na prste, što nije nikakva mana. Jednostavno, ovde je prikazan beg ljudi iz centra grada ka periferiji a izbegavanje još uvek ne toliko brojnih grupa zombija deluje kao logična i sasvim prirodna odluka. Izgled zombija je korektan ali svakako kaska za matičnom serijom, što je opet logično. Ovde su zombiji prilično sveži, jer zaraza traje kratko i meri se samo danima, pa mrtvaci nisu imali dovoljno vremena da se raspadnu i pokažu sav talenat majstora šminke. Očekujemo da u narednim sezonama Fear the Walking Dead po ovome sustigne The Walking Dead.

Ukupno posmatrajući likovi su ovde samo prosečni a dele se na manji broj zanimljivih i veći broj ne toliko interesantnih ili bolje reći – tek generičkih. Među zanimljivije bismo ubrojili Madison i Travisa, možda i brutalnog Daniela Salazara i eventualno Lizu Ortiz, Travisovu bivšu suprugu kroz čiju vizuru smo doživeli potpuni slom zdravstvenog sistema i očajničke pokušaje nekolicine posvećenih ljudi da saniraju ono što se u početku zalečiti moglo... Ostatak ekipe (a čine je uglavnom mlađi glumci) je svakako mogao biti zanimljiviji, harizmatičniji, bolje napisan ili simpatičniji ali ostavljamo vremena da se svi oni (ili makar oni koji će preživeti neko vreme) razviju u boljem pravcu u narednim sezonama. Najiritantniji je ipak Nick, baš kao i svaki narkoman kojeg gledamo na ekranima. Iako se ne može osporiti glumački talenat Franka Dillanea koji ga igra i njegova sposobnost da dočara kako povraća višegodišnji zavisnik koji je u krizi apsolutno je odbojno posmatrati ga toliko vremena u kadru. Mislimo da je mogao dobiti nešto manju minutažu koja bi se utrošila na neke druge likove koji su u prvoj sezoni nepravedno skrajnuti. Tu, naprimer, mislimo na Aliciu i na Travisovog sina.

Najjači utisak koji gledalac ima dok posmatra prvu sezonu ove serije je tuga i očajanje. Tužno deluju svi pokušaji da se zadrži prodiranje zaraženih i da se sanira zaraza (gripe, kako se u početku mislilo), baš kao što žalosno zvuče svi pokušaji ohrabrivanja koje čujemo, kako od prisutnih osoba tako i od zvaničnika sa malih ekrana. Naravno, na gledaočevoj strani je već višesezonsko iskustvo jer vrlo dobro znamo kuda će ovaj svet otići i u šta će se pretvoriti malobrojni preživeli... Da su u ovom trenutku prisutni likovi znali da ništa neće biti u redu, da nije u pitanju nikakav prolazni virus, da vojska neće uspeti sačuvati gradove i njihove žitelje a da će vlada kao takva ubrzo nestati, baš kao i ceo sistem – verujemo da bi više njih okončalo muke sopstvenom rukom, baš kao što su pojedinci i učinili. Očajnički deluju pokašaji da se sačuvaju određeni poslovi, imovina, pa čak i besmisleno izgledaju pokušaji nekih etničkih grupa da istraju u svojim „mirnodopskim“ težnjama (sukob Afroamerikanaca sa policijom zbog ubistva jednog tamnoputog mladića)... Sa tačke gledišta iskusnog TWD gledaoca sve ovo deluje potpuno besmisleno i promašeno, mi bismo u svakom trenutku svakome od njih viknuli da potraži naoružanje i hranu, otisne se put periferije i svakoga na koga naiđe gađa direktno u glavu...

Tempo serije bismo ocenili kao odgovarajući, niti prespor, niti prebrz u odvijanju. U odnosu na matičnu seriju primećujemo nešto drugačiju atmosferu, što se gledacima može ali i ne mora svideti, u zavisnosti od toga da li očekuju istovetni doživljaj kao kada su gledali originalnu seriju. Mi ovo svakako pohvaljujemo jer serija nije puka kopija matične, što bi potencijalni gledaoci i mogli očekivati... U odnosu na pomenutu matičnu seriju primećujemo da je Fear the Walking Dead (Season 1) dosta mračnija, što je iznenađujuće. Ovde zaista nema nijednog veselog lika, nijedne sretne scene ili svetla na kraju dana, bez obzira na letnje sunce koje je još uvek visoko na horizontu... Ono što se nama nije svidelo je specifična kamera koja je „drmusava“ i potpuno drugačija od one u TWD seriji. Ovo je potpuno subjektivna zamerka koju stavljamo svakom filmskom ili serijskom ostvarenju u kojem primećujemo ovu nama odbojnu pojavu koja je valjda izmišljena kako bi dočarala nekakav osećaj nelagode ili napetosti. Ovaj osećaj svakako postoji ali ne zahvaljujući toj užasnoj kameri već zbog veoma uspešne atmosfere koja karakteriše ovo predvečerje apokalipse.

Zaključak u vezi prve sezone Fear the Walking Dead jeste da ukoliko ste fan The Walking Dead svakako dajte šansu i ovoj seriji a ona će vas nagraditi pričom koja je ispričana iz nešto drugačijeg ugla. Za takve gledaoce ovo neće biti neviđeno horor iskustvo, svakako ne ni iskustvo nabijeno akcijom i besomučnim tamanjenjem zombija već nešto sporija priča koja prikazuje kako je sve počelo. Ovo jeste komadić koji nedostaje, komadić koji je možda mogao biti ispričan na drugačiji način ili uključujući druge likove, ali koji ni na koji način nije suvišan ili dosadan. Nakon dva uzastopna gledanja ocenjujemo Fear the Walking Dead (Season 1) pristojnom ocenom, zamalo još većoj, i radujemo se gledanju naredne sezone.

+ verno prikazan početak zombi apokalipse
+ atmosfera; izgled serije a posebno predgrađa
+ bezbroj napetosti; dovoljno drugačija od TWD
— nešto slabija prva epizoda; drmusava kamera
— odbojan lik narkomana; nerezonski postupci
 
Ocena: 7/10