HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Rob Savage

The Boogeyman je najnoviji paranormalni horor hit koji možete pogledati u bioskopima (uskoro i na internetu) a koji je baziran na istoimenoj kratkoj priči Stephena Kinga iz 1973. godine. Istovremeno, ali ne i iznenađujuće, ovo ostvarenje koje nam stiže od 31-godišnjeg Roba Savagea (Host, Dashcam) je još jedno novije horor razočarenje koje smo doživeli, iako o filmu nismo imali nikakva predznanja niti velika očekivanja.

Nakon tragične smrti svoje majke tinejdžerka po imenu Sadie pokušava da nastavi sa životom i da se izbori sa uspomenama koje izviru svuda oko nje. Njena mlađa sestra Sawyer se takođe suočava sa bolom dok njihov otac Will nastavlja život zarađujući (da plati račun za struju, očigledno) kao terapeut. Novi preokret po ovu porodicu nastaje onoga trenutka kada Willu u kućnu ordinaciju iznenada upada misteriozni ali očajni pacijent koji mu se ispoveda u vezi svoje lične tragedije kada je izgubio svoju decu. Ispovest čoveka isprva zvuči potpuno ludo pa Will poziva policiju ali dok to čini stranac se penje na gornji sprat njihove porodične kuće i izvršava samoubistvo u plakaru! No, ni tu nije kraj stravičnim dešavanjima: famozno stvorenje koje je stranac doneo na našvrljanim crtežima svoje pokojne ćerke počinje da se pojavljuje i u domu naših junaka, kao da ga je stranac namernik doneo zajedno sa sobom, ili eventualno preneo „sa kolena na koleno“. Naravno, stvor se „vezuje“ za najmlađu stanarku, za malu Sawyer, a ono što dalje sledi u ovom filmu je potpuno očekivano i toliko originalno da sumnjamo da se iko od troje (!) scenarista oznojio pišući ovaj scenario. A sumnjamo i da su proveli ukupno više od sat vremena u toj aktivnosti...

Priznaćemo da nismo čitali priču gospodina Kinga pa ne znamo koliko se film drži nje a koliko je novoizmišljenih aktivnosti (pretpostavljamo da je mnogo više ovih drugih). Međutim, moramo reći da sve ono što vidimo u filmu The Boogeyman mogli smo videti stotinama puta u sličnim filmovima, i to dosta puta u mnogo boljim izdanjima. Nešto se (možda) krije u plakaru, pa se krije ispod kreveta, pa klinki niko ne veruje, pa starija depresivna ćerka ima sukob u školi, tu su i njeni nasilni prijatelji, vidimo otuđenost od roditelja, gledamo dečije crteže stvorenja, neprestano nas plaše jumpscareovi... Ovde bukvalno nema nijednog iznenađenja a tokom gledanja filma smo dosta razmišljali o tome kako je moguće da autori ni u jednom elementu (osim eventualno po pitanju samoubistva stranca u tuđoj kući) nisu zašli van generičke staze koje su se držali kao da im neko drži uperen pištolj u slepoočnicu i preti da ne smeju u svoj film ubaciti nijednu originalnu ili iznenađujuću sekundu. Stoga će gledalac koji je imun na beskonačne jumpscareove uglavnom biti u preovlađujućem raspoloženju dosade i mestimičnog zevanja ubeđen da može predvideti veći deo onoga što vidi na ekranu (i može) i da zna kako će se sve na kraju završiti (i zna, naravno).

Pomenuli smo nekoliko puta jumpscareove. Po starom dobrom modernom običaju The Boogeyman nema ništa drugo da punudi gledaocu u cilju plašenja osim jeftinih BU! scena, redovno obogaćenih napadnim i glasnim zvučnim efektima. Naravno da nemamo ništa protiv ovakvih momenata, jer su oni sastavni deo modernog horor filma, ali ovde se sa njima preteruje a gledalac se bombarduje u nedogled sve dok ne ogugla i postane imun (posmatrali smo klince u bioskopu i njihovu reakciju). S druge strane, od bilo kakve jezive atmosfere ovde nema skoro ništa: kuća u kojoj se sve dešava nije dovoljno iskorištena, toliko je gurnuta u mrak da ne možemo čak ni nazreti koje je veličine, radnja na drugim lokacijama je dosta minimalizovana i često ne deluje prirodno (dešavanja u kući udovice) a specijalni efekti su takođe neatraktivni jer ubistava nema mnogo, efekti krvi su gotovo sasečeni a stvor se do samog finala uporno drži mraka i mahom ga čujemo a ne vidimo. U finalnoj sceni se dotični vidi ali je to suviše kasno da bismo ovaj film pohvalili. Režija je samo odrađena, suviše rutinski i nenadahnuto, bez ijednog kadra za pamćenje i bez ijednog pokreta kamere koji bi stvorio napetost ili jezu.

Ima tu još jedan problem a to je što se The Boogeyman nameće kao jedan od najnerealnijih horor filmova koje smo gledali poslednjih godina. Svi smo svedoci da se horor filmovi često dešavaju u mraku jer je to naprosto takav žanr, gde Babaroge izviru iz mraka velikih kućerina a ne iz suncem okupanih vikendica. Problem sa ovim filmom je što se kuća naših junaka nalazi u urbanom delu grada i nju naseljavaju takođe urbani stanovnici. Dakle, film se ne dešava u gustoj šumi, u vikend kolibi pored jezera, u XIX veku ili u stogodišnjoj staroj kući u nekoj vukojebini. Stoga nema nikakve logike da kompletna kuća bude bez prestanka u potpunom mraku, tek tu i tamo obasjana lampama (ili onom svetlećom kuglom sa jednog od postera) koje nisu ništa snažnije od omanjih sveća. Sve je ovde gurnuto u potpuno crnilo, i spavaće sobe, i hodnici, i dnevna soba, i kujna a o plakarima da i ne pričamo. Gledalac je osuđen da napreže svoj vid ne bi li razaznao sivu siluetu stvora u crnoj pomračini jer devojka i devojčica nemaju čak ni mobilni telefon sa baterijskom lampom ili se nikada ne sete da ga upotrebe! Posebna glupost je scena kada nakon tragedije, ubistva u kući pa pojave jezive prikaze otac ostavlja ćerkicu u dnevnoj sobi u potpunom mraku a ona mora da osvetljava prostoriju isključivo svetlom sa ekrana televizora na kojem igra Playstation video igre! Ova scena bi bila odlična kao eventualno uvodna, ili u početnoj fazi filma, ali kao scena koja se nalazi u drugoj polovini naprosto vređa gledaoca.

Nema kraja kritikama, pa kao poslednju (poslednju nabrojanu, jer na sitnije nećemo trošiti vaše vreme) stavljamo nepostojeći pečat Stephena Kinga. Da njegovo ime ne stoji na uvodnoj špici filma ne bismo ni mogli pretpostaviti kako je legenda horor žanra na ikakav način umešana u ovo ostvarenje. Doduše, možda njegovi vizuelni pečati postoje ali su završili potpuno nevidljivi, negde u mraku kućerine koja štedi na računu za električnu energiju. Suma sumarum: The Boogeyman je još jedno novo horor razočarenje i film koji može zadovoljiti isključivo nezahtevne gledace, one kojima su za dobar horor film isključivo dovoljne napadne scene plašenja.

+ nekoliko efektnih jumpscare momenata
— slaba priča i nejasna pozadina stvorenja
— nijedna originalna ili scena za pamćenje
— 90% filma se dešava u nerealnom mraku
— bombardovanje gledaoca jumpscareovima
 
Ocena: 4/10