HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Rob Jabbaz

The Sadness je tajvanski horor film, negde etiketiran i kao body horror film, a u principu zombi ostvarenje u prepoznatljivom maniru azijskih. Verovatno dobro znate da sa ovog podneblja uglavnom dolaze dobra zombi horor ostvarenja (Train to Busan je jedno od poznatijih u poslednjoj deceniji) a The Sadness iako manje spektakularan nije ništa lošiji. Čak naprotiv, film za ljubitelje žanra može biti nešto najbolje što su gledali poslednjih sezona.

Radnja se dešava u gradu Taipei koji najednom upada u haos kada smrtonosna zaraza krene da se širi... Naizgled obični ljudi za tren oka se pretvaraju u potpuno pomahnitala stvorenja ali sa jednom bitnom razlikom u odnosu na klasične zombije. Ova stvorenja su mnogo agresivnija a pre nego što ubiju svoju žrtvu muče, grizu, komadaju, uživajući u tome i trudeći se da kadrovi budu što brutalniji i gnusniji. Zaraza se širi ekstremno brzo a u novonastaloj situaciji koja u tom trenutku još nikome nije jasna pokušava da se snađe naš glavni lik Jim, očajnički tražeći svoju devojku Kat kako bi je spasio. Radnja filma naizmenično prati njih dvoje kako se snalaze pomahnitalom gradu ali i kako upadaju u sve veće nevolje i bezizlaznije situacije. Prateći dva centralna lika gledamo i svet tj. grad oko njih te uviđamo kojih je razmera katastrofa izazvana izvesnim Alvin virusom. Sam početak širenja virusa i izveštaji TV stanica neodoljivo podsećaju na bližu istoriju koju smo preživeli 2020. godine. Naravno, ovde je sve dignuto na mnogo ekstremniji nivo ali ko zna, možda ćemo kada naredni virus pobegne iz laboratorije iskusiti nešto slično...

Početak širenja virusa je urađen perfektno, u starom dobrom maniru azijskih zombi filmova. Od prvog zaraženog kojeg vidimo (scena na balkonu) do prvog konkretnog (baba u restoranu) ne prolazi mnogo vremena a kada budete videli dotičnu babu znaćete da je đavo odneo šalu i da vam do samog kraja filma sledi napeta borba za svaki minut života glavnih likova... The Sadness je veoma brutalan i nasilan film sa tolikom količnom nelagodnih scena da gledalac koji nije naviknut na filmove strave i užasa neće biti u mogućnosti da dovrši gledanje. Stvar je u tome da ljudi ovde nisu postali klasični (azijski) zombiji već je prikladnija definicija da su zaraženi nekim agresivnim virusom besnila. Svaki zaraženi postaje sadistički, seksualno i ubilački nastrojen prema svojim bližnjima, bez obzira ko je u pitanju. Zaraženi uzima prvo oružje na koje nailazi a ukoliko nema ništa pri ruci zubima kida svoju još uvek živu žrtvu i komada je na najsitnije delove ni jednog trenutka ne skidajući osmeh sa svog lica. Scene se obično završavaju obilnom količinom krvi i iznutrica ali i izujedanim licima, izlomljenim udovima i brojnim drugim ekstremnim brutalnostima koje vam ni ne mogu pasti na pamet.

The Sadness je odlično režiran i paklenog je tempa pa bukvalno ne dozvoljava gledaocu predah. Obiluje napetim momentima i dobro osmišljenim i režiranim kadrovima (scena u metrou i masakr u bolnici) ali i društvenim komentarima koji se odnose na otuđenja u savremenom svetu i na COVID situaciju koju smo nedavno svi preživeli, manje ili više uspešno. Autor filma istrajava na svojoj tezi da su ljudi svakako agresivna bića koja tu svoju agresiju drže potisnutu negde duboko u sebi dok ona u jednom trenutku ne ispliva pod uticajem nekih drugih faktora. U ovom slučaju faktor je famozni virus a ljudi zaraženi njime samo sprovode u delo ono što bi i pre zaraze, samo da su smeli ili mogli. Dakle, ukoliko (kao što vidimo u metrou) se stariji gospodin namerači na mlađu ženu a ona ga odbije sve su šanse da dotična bude bude silovana a zatim brutalno ubijena od tog istog gospodina kada se on bude zarazio. Ovde zaraženo lice ne gubi svoja sećanja, pa čak ni deo emocija koje je posedovalo dok je bilo „normalno” ljudsko biće već se dobro seća svoje prošlosti i u krvi izravnava neke stare račune.

The Sadness je verovatno najbrutalniji, najkrvaviji i najekstremniji komercijalni horor film koji se pojavio zadnjih sezona pa ukoliko pokazujete afinitete ka takvim filmovima potencijalno gledanje se nameće samo po sebi. Oni slabijeg stomaka doživeće film kao negledljiv a i jedni i drugi će zaključiti da je naslov filma neinventivan i da je svakako mogao biti bombastičniji.