HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Daniela Carvalho, Ale McHaddo

Paranormalnih horora nikada dosta a pravim fanovima ovakvih filmova skoro da ne smeta što su priče u ovim ostvarenjima mahom ispričane još davnih dana i što većina modernih predstavnika prežvakava stare teme, opet iznova, u nedogled. Ni nama uglavnom ne smeta utisak da smo određene paranormalne/nadnaravne filmove već gledali ali nam smeta kada su ti filmovi oslabi, dosadnjikavi, konfuzni i/ili nezanimljivi a upravo takav je Deep Hatred.

Cindy se posle dužeg vremena vraća u svoj porodični dom, prvi put nakon smrti oca, kako bi rešila neku papirologiju, sredila određene stvari, raščistila haos koji je ostao, odradila druge sitnice ali i pomalo uživala. Što bi rekao naš narod – došla je da bi spojila lepo i korisno. Da ne bi bila sama u ogromnoj, izolovanoj pa samim tim i jezivoj kućerini negde daleko na šumovitoj periferiji ona sa sobom vodi svog momka i još jedan par, čisto da ne bude usamljena, da se oseća sigurnije a i da bi gledaoci imali više nego jednog karaktera na ekranu, što je neophodno za jedan uspešan horor film. Svi oni se smeštaju u ovećem starom zdanju, kupaju se u dvorišnom bazenu, piju nezanemarljive količine piva i uživaju kao da ne postoji sutra i kao da ih iz mračnih kutkova pomenute kućerine ne posmatraju besni duhovi željni krvi... Pitate se odakle ovde duhovi? Well, dobro je poznato da svaka kuća u horor filmovima ima neki tragični, šokantni ili nedovršeni istorijat a duhovi su tu da stare račune naplate, kazne vinovnike (ili njihove naslednike) a nama gledaocima otkriju davno zakopanu tajnu a onda konačno smireni odu na dugo čekani počinak.  

Nije ovo ništa loše, već smo rekli da 90% paranormalnih filmova počinje privremenim ili stalnim useljenjem na neku lokaciju a naše je samo da doznamo zbog čega su se zli entiteti navrzli baš na naše junake i kako će se sve završiti. U slučaju Deep Hatred stari stanari kuće su direktno zaslužni za ovo što će se desiti našim klincima i to je vrlo jasno već od prologa filma, kada vidimo dva odrasla muškarca koji onesvešćuju jednu osobu kojoj je stavljen džak na glavu a zatim je bacaju u obližnje jezero. Kada jedan od klinaca sasvim slučajno baci nekakvu specifičnu lutku u isto to jezero odrešiće ruke zlim duhovima i krenuće tarapana usled koje će većina prisutnih skončati pre izlaska sunca... Problem sa filmom je dvojak. Prvenstveno je tu nedovoljno ubedljiva priča a zatim je ta i takva priča odrađena na traljav način. Već po pristizanju na lokaciju, dakle za vedrog dana, u nekoliko navrata vidimo pojave koje se pomeraju iza naših likova ili im se odraz vidi u ogledalima. Ove prikaze se pojavljuju suviše rano da bi u nekom centralnom delu filma bile potpuno zanemarene a film se fokusirao na odnose među klincima i misteriju kuće. Ovo definitivno nije dobar balans i miriše na amaterizam.

Film nudi nekakvu misteriju (ali nedovoljno zanimljivu), nekoliko manje ili više uspešnih jump scare momenata (najčešće manje) i gomilu neobjašnjivih kadrova koji mahom ne zanimaju prisutne. Čas se neka krv sliva sa tavanice, čas se sliva po podu sobe, povremeno se čuje nepoznati zvuk, nakon toga plahta sa kreveta zamalo udavi seksi devojku ali likovi sve stoički izdržavaju, ni za trenutak ne pokazujući čak i najmanju želju za napuštanjem imanja. S druge strane oni itekako pokazuju želju za glupim i neubedljivim dijalozima, za nerezonskim ponašanjem a onda i za besmislenim svađama koje dovode do konstantnog razdvajanja. Scenario filma je ispodprosečan, gluma otprilike na istom nivou ali su klinci još i pristojni kakva je vremešna komšinica. Dotična pruža najslabiju glumu filma, ni slab scenario joj ne ide baš na ruku a utisak je i da joj je glas sinhronizovan u postprodukciji. Specijalnih efekata nema u obilatom broju ali se ne primećuju animacije, što je svakako dobar izbor autora. Ni u jednom trenutku Deep Hatred ne uspeva da uplaši gledaoca niti da izazove bilo kakve emocije.

Kulminacija filma nije predugačka ali film i pored relativno kratkog trajanja (75 minuta) deluje kao duži jer ne poseduje dovoljno materijala (pogotovo u središnjici) i jer zbog manjka zanimljivosti vremenom prestaje da zanima posmatrača. Jedino što drži pažnju je prelepa priroda brazilske periferije (odlični snimci sa drona koji prikazuju veliko imanje) ali autori filma čak ni podneblje nisu iskoristili. Ništa od južnoameričkog folkora se ne vidi a iako brazilski Deep Hatred deluje poput američkog filma, sa sve američkim klincima u glavnim ulogama koji na imanje pristižu Ford Mustangom. Veoma je očigledno na koje tržište cilja ovaj film.

+ lepo imanje i brazilska priroda
+ vrlo intrigantan početak filma
— oslaba i nezanimljiva priča
— gluma, scenario, postupci
— predvidljivost, strašne scene
 
Ocena: 3/10