HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: William Brent Bell

Verovatno nećemo ispasti mnogo pametni ukoliko kažemo da je originalni Orphan jedan od boljih horor filmova koji su se pojavili u ovom veku. Stoga se i njegov potencijalni nastavak godinama iščekivao sa izuzetnom pozornošću i nestrpljenjem a najava Orphan: First Kill izazvala je erupcije oduševljenja kod jednog dela fanova dok su se neki opravdano pribojavali kako će sve proći i da li će novi film uspeti da ponovi kvalitet sada već kultnog prvenca...

I sami spadamo u grupu gledalaca koja je sumnjala da novi film može biti dobar, efektan i uspešan kao onaj iz 2009. godine. Naprosto, nastavci filmova veoma retko uspevaju da postignu uspeh prethodnika i uglavnom služe za ceđenje priče ili rutinsko udovoljavanje fanovima a u slučaju ovog filma imamo i dva velika, možda i nepremostiva problema: prvo, original se pojavio pre 13 godina i drugo – glavna glumica filma, Isabelle Fuhrman, sada umesto 12 ima 25 godina. Stoga još čudnije deluje odluka autora da ne snime klasični sequel već prequel onog filma, dakle iako sada više nego duplo starija Isabelle je imala odigrati još mlađu ulogu nego onomad. No, više o tome malo kasnije... Na početku filma se upoznajemo sa „trenutnim” životom Leene što je (valjda) pravo ime osobe koja će kasnije postati poznata kao Esther. Ona je zatvorena u sanatorijumu za mentalno obolele, i to one težeg tipa, plus je i među takvima Leena označena kao najopasniji pacijent, koji je već ubijao (odmah na početku u vodu pada i naziv filma First Kill). To joj ipak nimalo ne smeta da jedne noći neometano i suviše lako pobegne, iako je zgrada pod video nadzorom i prisutno je relativno brojno obezbeđenje. Ovaj uvod nije baš najuverljiviji (lowest point je ipak scena zavođenja) ali u pitanju je Estonija, dakle jedna istočnoevropska zemlja, i to onakva kakvom je Amerikanci zamišljaju. Stoga – sve je moguće pa i da najopasniji pacijent utekne iz ludnice i neopaženo se udalji od nje sejući krv i leševe za sobom...

Veoma brzo ćete zanemariti pomenutu neubedljivost jer još veće slede nakon samo nekoliko minuta: Leena traži novu lokaciju na kojoj bi se odomaćila, i to po mogućnosti što dalje od postojeće, pa u tu svrhu bira svoju metu na američkom sajtu za nestale osobe. Primećuje da veoma liči na jednu devojčicu koja je nestala pre četiri godine pa se oblači poput nje i rešava da zauzme njeno mesto. Leena postaje Esther, i to je prihvatljivo sa njene tačke gledišta, ali ono što nije logično je da roditelji nestale devojčice ništa ne primećuju i veruju kako je Leena zaista njihova ćerka. Objašnjenje za ovu neverovatnu „pojavu” dobićemo u jednom od preokreta ali ostaje krupna zamerka da je zaista nemoguće ne prepoznati svoje rođeno dete, iako je proteklo nekoliko godina a dotično dete poraslo. Ovde nije samo stvar u roditeljima i bratu već i u čitavom nizu osoba sa kojima Leena/Esther dolazi u kontakt. Ovakvu priču nismo podržali ni u kretenskom Titane pa nećemo ni u Orphan: First Kill. Bilo je toliko potencijalnih mogućnosti kako uvaliti poremećenu devojčicu/ženu u jednu porodicu a ovde je izabrana verovatno najgora moguća solucija kojom niko od gledalaca neće biti zadovoljan, čak i nakon pomenutog preokreta. Uglavnom, Leena izigrava Esther koliko je u mogućnosti, stvari se potpuno očekivano komplikuju, ne idu sve u očekivanom smeru, pa ona mora pribeći ubistvima. Ubistva koja slede su dosta očekivana, baš kao i gotovo sve horor scene (kojih nema mnogo) i uglavnom su reciklirane iz prethodnika. Ono što je porazno je da su sve odreda slabije nego u filmu iz 2009. godine.

Dosadu i generalno loš utisak pomalo vade pomenuti preokreti i grananje priče u smeru koji nije sasvim očekivan. Da li će vam se taj smer svideti (nama nije) potpuno je druga stvar ali je to jedina originalnost koju ovaj film nudi. Kompletna priča u filmu se konstantno čini pogrešnom, kao ona čuvena poslovica o pogrešnom vozu i pogrešnim stanicama, veoma neverovatnom i dosta nerealnijom od one u prethodniku. Autori su, doduše, imali čvrsto omeđene granice u kojima su se imali kretati jer su ključne informacije o Esther, ustanovi u kojoj se lečila, porodici koji je zapalila i drugi detalji još davno izneseni u originalu. Autori stoga nisu imali mnogo manevarskog prostora da izmišljaju nešto novo već su se kretali u okviru informacija koje su servirane još 2009. godine i u tome su prilično dobro uspeli. Reklo bi se da je jedna od malobrojnih pozitivnih stvari ovog filma to što se dobro uklopio u ono što smo znali o Estherinoj prošlosti i što je potvrdio sve ono što smo znali iz priča i kazivanje drugih likova. Potpuno je druga stvar što uklapanje priče u davno postavljene okvire za sobom donosi neke negativne konsekvence od kojih su manjak uzbuđenja i nepostojanje krupnijeg završnog twista samo neke. Jednostavno, i pre gledanja filma znate većinu ključnih stvari, znate sudbinu i Esther i porodice kod kojih se uvalila na gajbu a znate i završetak filma jer se on nastavlja na početak prethodnog.

Ne možemo se otrgnuti utisku da je snimanje prequela u startu bila pogrešna ideja, bez obzira što su prequeli u modi. Jesu, u modi su, ali samo kada se nastavci dovoljno eksploatišu dok bi u slučaja filma Orhan jedan klasični sequel veoma dobro legao. Jeste, Esther se činila mrtva na kraju originala i beživotno je potonula na dno zaleđenog jezera ali ukoliko je neki Michael Myers preživeo nešto slično zašto to ne bi i Esther? Koliko god neverovatno delovalo njeno potencijalno „oživljavanje” i uvlačenje u neku novu porodicu ovo što smo dobili u Orphan: First Kill je još neverovatnije i nerealnije. No, kada već prihvatite postojanje ovog filma i pristupite njegovom gledanju uglavnom nećete biti ophrvani dosadom jer je film dovoljno dinamičan ali ćete biti pod nekim utiscima, verovatno ne pozitivnim. Glavni utisak je da je film u potpunosti inferioran u odnosu na original a u nekim stvarima je daleko slabiji i deluje poput jeftine kopije. Osim nekoliko jump scareova film vas neće uplašiti, likovi vam neće biti ni najmanje uverljivi sa svojim motivima, atmosfere ima samo u tragovima iako je snežni setup veoma sličan onom starom, a film poseduje dosta kadrova koji revitalizuju neke kojih se sećate iz originala.Nijedan od tih kadrova nije bolji od starih a takođe – nijedan kadar iz filma vam neće ostati u sećanju, po bilo kojoj osnovi.

U čudnom i nedovoljno uverljivom scenariju se nije mogla snaći ni Isabelle Fuhrman iako je definitivno najbolje glumačko ime ovog filma. No, i pored toga ona je jedini razlog zbog kojeg trebate pogledati film... Predivna Isabelle ima svojim momenata, deluje očaravajuće simpatično ali na momente veoma jezivo. I dalje u gotovo svakoj sceni menja odevne kombinacije koje su veoma retro i veoma čudne ali njoj sve odreda perfektno pristaju... Ni za jedan trenutak ona ne deluje mlađe od one Esther iz originala i to je element filma koji je bio neminovan i na koji ćete se morati navići ili ga naprosto prihvatiti. Rekli bismo da su se autori filma svojski trudili da prevaziđu sve probleme koji proizilaze iz toga što Isabelle više nije devojčica nego odrasla žena, pa su se dovijali na razne načine, od stavljanja visokih cipela na noge kompletnom kastingu (osim Isabelle Fuhrman, kako bi ona bila niža), pa do snimanja sa visine što stvara utisak da su svi višlji od nje ili angažovanjem sitnije dublerke koja simulira Isabellu kada god je na njoj kadar sa leđa. Sve ovo je cena pogrešne startne odluke o snimanju prequela i drugačije zaista nije moglo; da su korištene animacije stvar bi bila još gora a moramo reći da se na ovo gledalac navikava veoma brzo, mnogo lakše nego na drugačiji glas glavne akterke.

Da li zbog toga što je bilo potrebno zamaskirati starost glavne glumice ili možda zbog potrebe da se film pozicionira pre originala, tek – kompletan Orphan: First Kill je provučen kroz nekakav magloviti filter koji stvara veoma nerealan i čudan osećaj te definitivno smanjuje vidljivost filma, gde određeni detalji ostaju skrajnuti u magli... Zbog ovog rešenja film može delovati kao prolog originalu ali iz istog razloga deluje i dosta jeftinije od njega. Stvar koja mu definitivno ne ide na ruku je i što je dosta kraći od pomenutog originala i uglavnom deluje zbrzan, kao da su autori hteli da što pre otaljaju posao... Filmu je definitivno bilo potrebno još pola časa trajanja (i još nekoliko ubistava, originalnih režiserskih rešenja i specifičnih kadrova) čime bi se donekle popravila situacija. Ovako se Orphan: First Kill čini vrlo generičkim, na silu odrađenim filmom, skarabudženim kako bi se zadovoljili oni koji su ga godinama tražili ali i kako bi se uzelo love, svakako. Ipak, i pored generalno lošeg utiska podržavamo snimanje potencijalnog nastavka koji bi bio sequel i u kojem bi se upravo zbog te odluke izbegle neke problematičnosti od kojih pati Orphan: First Kill.     

+ film odlično popunjava praznine u istorijatu Esther
+ i dalje odlična Isabelle Fuhrman kao Leena/Esther...
— ...ali je prilično primetno da je sada mnogo starija
— pogrešna odluka o snimanju prequela; zbrzanost
— bez napetosti, neizvesnosti i horora; malo ubistava
 
Ocena: 4/10