HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Alex Garland

Kada smo već zaređali sa ovogodišnjim horor hitovima (Watcher, Fresh, The Black Phone), od kojih su po našem mišljenju mnogi nabeđeni, hajde da obradimo još jedan, imenom i prezimenom – Men. U pitanju je britansko psihološko folk horor ostvarenje napisano i režirano od strane Alexa Garlanda, poznatog po Ex Machina i Annihilation a izdato od strane A24. Ukoliko poznajete filmove koji dolaze iz ove produkcije već unapred znate šta možete očekivati od samog Men i to ćete (uglavnom) i dobiti...

Na samom početku posmatramo glavnu junakinju po imenu Harper koja se svojom Ford Fiestom odvozi u ruralne britanske krajeve, iz nekih svojih razloga. Nakon nekoliko iscepkanih flashbackova čiju sadržinu vam nećemo otkrivati saznajemo da je Harper doživela porodičnu tragediju i da je nakon određenog vremena patnje i bola rešila da promeni sredinu i gradsku vrevu zameni mirnom seoskom idilom. Ona je ubeđena da će joj promena lokacije pomoći da se izbori sa traumatičnom događajima iz neposredne prošlosti pa u tu svrhu iznajmljuje staru kuću od jednog meštanina i u njoj planira da ostane dve sedmice. Do prvog komšije ima milju, do crkve dve a do kafane tri – pa ona dane provodi u miru, uglavnom šetajući po okolnoj šumi, po blatnjavim puteljcima, po prirodi bogatoj vegetacijom ali i po zaseocima koji sada stoje devastirani i nenaseljeni. Upravo jedna takva šetnja je Harper dovela do izvesnog tunela a ono što je videla na njegovom drugom kraju promeniće joj život... Na njeno veliko iznenađenje na suprotnom kraju tunela ona je ugledala nagog muškarca koji odmah počinje da je prati. Harper uspeva da pobegne ali je misteriozni muškarac prati sve do iznajmljene kuće i već isto veče pokušava da provali u nju. Ona poziva policiju, policija naizgled rešava problem, ali gledaoci veoma dobro znaju da stvari nikako nisu rešene i da najgore tek predstoji. Tako i beše...

Men se može podeliti na dve celine, prvu koja je uvodna i drugu u kojoj stvari kulminiraju u neočekivanom pravcu. Tokom prve faze filma gledalac može uživati u skoro 500 godina staroj kući koju je glavna junakinja iznajmila ali i u sumornoj britanskoj prirodi koja okružuje građevinu i kompletno selo. Od određenih kadrova ovde zaista zastaje dah a autor filma itekako zna da iskoristi ono što mu je na raspolaganju, bez obzira da li se njegova junakinja nalazi na blatnjavom šumskom puteljku, memljivom odzvanjajućem tunelu ili među davno napuštenim objektima zaraslim u šiblje. Kadrovi su sumorni, depresivni ali očaravajući; kamera je odlična, boje izražene, sa upadljivo blurovanim obodima vidokruga čime se jasno stavlja fokus na glavnu akterku koja je u centru zbivanja. Povremeno vidimo animirane detalje, poput semena maslačka, ali to ne narušava utisak da smo bačeni u sred prirode, prirode koja ima i svoju drugu stranu (morbidni kadrovi uginulih životinja). Stvar koja dodatno pojačava utisak su veoma izraženi ambijentalni zvukovi prirode i zaglušujuća tišina u nekim trenucima. Jedan od karakterističnijih momenata filma nastaje kada Harper pevuši u tunelu slušajući odjek svog glasa a ta melodija se kasnije više puta čuje u različitim oblicima. S druge strane, muzička podloga, tačnije kompozicija koju čujemo na početku i kraju filma, je suviše moderna i odudara od ostalih audio-vizuelnih karakteristika filma.    

Kada nakon odlaska u kafanu nastupi jedan od prvih preokreta filma i kompletan film menja svoj ton: pada noć a sa njom dolazi mračan period po našu junakinju, period u kojem se mora izboriti sa svojim traumama a mi kao gledaoci se moramo izboriti sa ovim filmom. Men nije jedno od onih ostvarenja koja se mogu neobavezno gledati, grickajući kokice i proveravajući poruke na mobilnom telefonu. Men od svojih gledalaca zahteva da napregnu svoje moždane vijuge, da u bukvalno svakom kadru traže neki dublji smisao, skrivenu poruku ili poentu, i da proniknu u metafore koje leže razbacane diljem pašnjaka natopljenih kišom, po tmurnim šumarcima ali i pod mrakom jezive drvene kuće koju je Harper iznajmila. Ukoliko zagrebete ispod površine i pokušate da sagledate višeslojnu radnju filma biće vam nešto jasnije zbog čega su svi meštani u selu isti, zašto su povrede na nagom muškarcu upravo takve, zašto se ne treba poveravati svešteniku bez obzira koliko slatkorečiv bio, zašto muškarac porađa muškarca (!) i zbog čega je završetak filma upravo takav... Kažemo „ biće vam nešto jasnije” jer film nije nimalo jednostavan, teško je razumljiv i pomalo umetnički, pa i nakon njegovog završetka prosečnom gledaocu ostaju određene nejasne scene da se njima zanima u danima koji slede. Za potpuno razumevanje filma potrebno je biti potkovan u mitologiji, religiji ali i modernim tekovinama filmske industrije pa ukoliko težite tome pripremite se na višesatno Wiki surfovanje.

Film u svojoj središnjici počinje emitovati zavidnu dozu napetosti, toliku da bi mu na tome mogli pozavideti i neki čistokrvni horori. Ali, ono što je važnije – od tog trenutka film postaje veoma nepredvidiv, na momente apsurdan, povremeno jeziv i veoma uznemirujući. Preokrete je ovde nemoguće predvideti, finale filma tek delimično, a ono što sledi pre pomenutog finala verujemo da niko ni može očekivati. Nakon jedne brutalne scene (najbolniji kadar koji smo videli u zadnje vreme) sledi scena zbog koje će nekim gledacima bukvalno pripasti muka. Men nakon svog sporog početka i drame koja je započela kao jedno obično suočavanje sa traumama koje se nisu prebolele postaje čist body horor, neprijatan za gledanje i gnusan sa koje god strane ga posmatrali. Pomenuta scena u završnici će vam definitivno ostati zauvek u sećanju i ona možda jeste vrhunac (dosadašnjeg) ovogodišnjeg horora. Specijalni efekti u tim ali i prethodnim scenama jesu animirani ali su izuzetno uverljivi a vi ćete biti suviše šokirani da biste razmišljaji o načinu njihove izrade. Upravo u ovim scenama, ali i u dotadašnjim, odlično se snašao Rory Kinnear koji je možda i glavna zvezda filma, ispred takođe odlične Jessie Buckley koja je igrala Harper. Jessie je uverljiva kao emotivno skrhana žena na ivici i veoma uverljiva je u scenama kada treba da pokaže svu svoju unutrašnju bol. Ali, Rory nije za džabe stavljen na poster filma...

Men je definitivno film pogodan za ponovno gledanje tokom kojeg bismo svakako primetili neke nove detalje i drugačije razumeli neke izgovorene rečenice. Međutim, ponovno gledanje filma dolazi u obzir isključivo ukoliko vam ne smeta sada već gotovo redovna feministička poruka koja je ovde izražena do maksimuma. Upravo zbog te i takve poruke filma Men od nas neće dobiti ocenu koju bi trebao dobiti već ocenu manje.

+ priroda, kamera, režija, zvučna podloga
+ odlični Jessie Buckley i Rory Kinnear
+ neke vrlo gnusne i uznemirijuće scene
— veoma preterana feministička poruka
— određeni momenti ostaju vrlo nejasni
 
Ocena: 7/10