HOROR FILMOVI (I SF)

Režija:Scott Derrickson

Ime Scotta Derricksona je svakako značajno u modernom hororu budući da je dotični zaslužan za neke veoma poznate i priznate horor naslove ovoga veka (The Exorcism of Emily Rose, Sinister, Deliver Us from Evil, između ostalih). Stoga i ne čudi da se svako njegovo naredno horor ostvarenje čeka sa nestrpljenjem i velikim oduševljenjem, postajući hit i pre samog izlaska. Tako je bilo i sa The Black Phone, filmom čiji se izlazak pomerao i pomerao, ali koji je postao hitom i pre svog pojavljivanja.

Za one koji ne znaju The Black Phone je nastao na osnovu istoimene kratke priče koju je napisao Joe Hill, a za one koji ni to ne znaju u pitanju je sin Stephena Kinga. To mu je dovoljna preporuka da se njegova priča filmuje a obzirom na uspeh koji je postigao ovaj film ne sumnjamo da će biti filmovane i ostale Hillove priče, sve do jedne. Obzirom na svoje poreklo (ali i nesumnjivi) uticaj ne bi trebalo da čudi što su zaplet The Black Phone, ali i neki kasniji elementi, veoma Kingovski... Na samom početku smešteni smo u 1978. godinu i sumorno predgrađe Denvera, gde pratimo život i odrastanje nekolicine klinaca ali sa fokusom na klinca Finney injegovu mlađu sestru Gwen koje odgaja samohrani i strogi otac nasilnik. Ono što je takođe bitno je da se u tom okrugu već izvesno vreme dešavaju otmice dece, tačnije dečaka. Do sada je od strane misterioznog kidnapera u crnom kombiju (a potencijalnog silovatelja, ubicu i ko zna šta sve ne) oteto nekoliko dečaka pa gledalac nije previše iznenađen kada se to isto desi i Finneyu, u jednoj prilično naivnoj sceni(o tome malo više kasnije). Uglavnom, ”The Grabber”, kako je štampa prozvala misterioznog otmičara, odvodi klinca na nepoznatu lokaciju i zatvara ga u bezizlazni podrum. U dubokoj, memljivoj i betoniranoj prostoriji osim ležaja i WC šolje nema ničega do – famoznog crnog telefona. E upravo taj telefon je i jedan od glavnih elemenata filma, što i nije neko iznenađenje, jel’, čim se i sam film zove po njemu...

Veoma brzo po zatvaranju dečaka famozni telefon počinje da zvoni, što je samo po sebi čudno jer su telefonske žice upadljivo u prekidu. Ispostavlja se da pozivi potiču od klinaca koji su oteti pre Finneya a kako je to moguće otkrijte sami, mada nije u pitanju toliko iznenađenje jer je dosta toga prikazano u traileru (nikada ne gledajte trailere modernih horora!). Uglavnom, Finney komunicira sa klincima „s one strane žice”, pomalo komunicira i sa jezivim otmičarem/ubicom a za to vreme njegova sestrica Gwen pokušava da pronađe svog brata, koristeći određene moći koje je nasledila od svoje pokojne majke. I kada se sve sabere i oduzme – imamo nekoliko misterija, određenu dozu napetostite bezizlaznu poziciju klinca što su sve elementi koji garantuju da ćete biti prikovani uz ekran/bioskopsko platno do samog kraja filma... I to je zaista tako. The Black Phone ni za trenutak nije dosadan film, gledalac je uglavnom usredsređen na dešavanja i netremice ih posmatra, što zbog misterije koja konstantno provejava a što zbog napetosti koju film odašilje. Istini za volju, napetost se oseća isključivo kada je The Grabljivac u blizini a to nije toliko često koliko biste mogli očekivati. No, i pored toga prisutna je doza napetosti i nelagode koje uglavnom proizilaze iz nepoznatih namera killera, njegovog čudnog i nepredvidljivog ponašanja a onda i od njegove jezive maske.

Maska ubice je intrigantna i jeziva, poseduje više delova/varijanti a menja se u zavisnosti od njegovog raspoloženja. Jedna je od jezivijih koje smo videli u poslednje vreme i kao takva je s pravom stavljena na poster filma. Atmosfera u gradu nije jeziva, čak se ne oseća ni nelagoda ili osećanje da nešto jezivo predstoji. Atmosfera je samo retro i to je dovoljno da gledalac posmatra svet oko naših junaka i čeka šta će se desiti. U stvaranju sveta s kraja 70-ih godina prošlog veka autori su se dobro potrudili ali smo i tu videli uspešnije predstavnike (Stranger Things). Da bi dodatno začinili ugođaj autori filma su ga propustili kroz specifičan filter koji fotografiju boji retro tonovima i to je recept kojem se nema šta prigovoriti. Akteri mahom nose karakteristične frizure i odeću tog vremena a u toj i takvoj odeći je definitivno najsimpatičnija Gwen, curica koja je gotovo podjednako glavni lik filma kao i njen zatočeni brat Finney. Ono što karakteriše film, a čak smo slobodni tvrditi i da je to njegova najdominantnija i najupečatljivija crta, je odnos između brata i sestre te hemija koja postoji između njihova dva lika. Požrtvovanost s kojim curica brani svog brata davno nije viđena na ekranu a njena odlučnost da ne bira sredstva kojim bi naudila nasilnicima koji su napali Finneya može se jedino porediti sa El i scenom sa rolšuom u Strager Things (season 4). Gwen je odlučna, temperamentna, tvrdoglava, požrtvovana, duhovita i poseduje supermoći; ukoliko bude nastavka ovog filma trebao bi se bazirati na Gwen, definitivno.

Nažalost, to je sve što se tiče pozitivnih strana filma. Obzirom da nismo čitali pisano delo na osnovu kojeg je The Black Phone nastao ne možemo reći da li su problematičnielementi nasleđeni sa papira ili se negde iz nekog razloga zatajilo pri izradi filma. Hajdemo redom: kao prvo i najvažnije film je izuzetno predvidljiv i to u svojim raznim fazama. Kao što veoma dobro znamo da će klinac biti otet, tako isto znamo i kako će neki likovi skončati, znamo sudbinu ostalih klinaca a veoma rano zaključujemo i kakvo će biti finale i sam rasplet po negativca. Ovo definitivno nije problem samo našeg višedecenijskog iskustva u gledanju horora već i činjenice da apsolutno nijedan preokret u filmu nije (potpuno) prikriven kao što je i sama radnja dosta pravolinijska i bez nekih većih iznenađenja. Drugi veliki problem su neiskorišteni potencijali, takođe u svakom segmentu. Tu je možda Finney i ponajbolje prošao, klinac k’o klinac, čak je i nešto hrabriji i odlučniji u odnosu na prosečne klince iz horor filmova. Curica je ostala bez preko potrebne minutaže koja bi dodatno razvila njen karakter i dotakla se dara koji ima a najgore je prošao sam maskirani ubica koji je nakon završetka filma misteriozan gotovo isto kao i na samom početku (da, verovatno nas očekuje prequel/sequel varijanta koja bi nam podrobnije približila monstruma a usput i zaradila koji zelembać). Ono što smo saznali o njemu (da je zaposlen i da ima brata, naprimer) je apsolutno nevažno a ono što je bitno po film, njegovu poentu i izvlačenje naravoučenija ostalo je u daleko u magli.

Slažemo se da kada vas otme ubica (i potencijalni silovatelj/pedofil etc.) nije mnogo važno iz kog razloga se odlučio na taj gnusni čin i najvažnije je da se iz njegovih kandži iskobeljamo, kako znamo i umemo. Ali za jedan film je preko potrebno da ubica ima kakav-takav istrorijat i da makar nazremo iz kog razloga se odlučio na otmice dece i šta planira sa njima. U slučaju ovako prikazanog The Grabbera i njegove žrtve Finneya imamo samo naznake šta je ubica nameravao da radi s njim pre likvidacije. Ok, slažemo se da većinu stvari koje bolesnik poput ovoga može raditi sa decom nikako nisu za prikazivanje na ekranima i da bi The Black Phone da se samo dotakao te teme otišao suviše daleko ali ovako kako je prikazano – otac nasilnik je radio gnusnije stvari Finneyu (plus njegovoj sestri) od famoznog poremećenog umobolnika. Sledeća na listi zamerki su preterivanja i razvlačenja. U više faza filma primećujemo da se sa određenim događajima preteruje jer se oni ponavljaju u nedogled, često bez poente ili smisla. To se prvenstveno odnosi na besomučne tuče u i oko škole ali i na neprestanu zvonjavu telefona koja nakon nekog vremena počinje da zamara i nervira. Repetitivnim se čine i višestruki dolasci maskiranog lika u podrum jer iz njih ništa ne proizilazi osim što dotični mamči klinca da se popne u njegove odaje. Šta bi tada usledilo možemo samo da pretpostavljamo jer je film rešio da to polje ne istražuje duboko i ne rizikuje negativne ocene javnosti i umanjenu publiku.

Idemo dalje. Problem filma su i brojne scene koje nisu realne, prilično su usiljene, ne odaju da dolaze iz ozbiljnog filma ili na bilo koji drugi način su podložne diskusiji i raspravi. Ove scene su takođe vidljive u svim fazama filma a možete ih izbeći isključivo ukoliko ostvarenju ne pristupite kao potpuno ozbiljnom. Međutim, ukoliko to učinite možete se zapitati – kako nikome nije sumnjiv crni kombi koji svakodnevno šparta gradom iako sva sredstva informisanja jasno stavljaju do znanja da ubica/otmičar ordinira upravo u crnom vozilu i poseduje crne balone. Inače, crni baloni nemaju apsolutno nikakvu funkciju osim da podsećaju na neke teen horore tate Stephena, po principu – on je metnuo u svoje delo crvene a ja ću crne jer je to baš cool. Ukoliko želite da vam se film svidi ne postavljajte pitanja kako WC šolja može primiti kubik zemlje, zašto u eri nestanaka dece niko nije alarmiran kada dete s večeri vrišti na glavnom putu, zašto bratu ubice nije sumnjivo što kuća poseduje katance na vratima, zašto ubica uopšte pušta stanare u kuću i kako je uspeo da odradi sve ubilačko-otmičarske radnje (pa i po više puta) a da ga niko ne primeti... Dodajte filmu podugačak a apsolutno nepotreban uvod sa scenama u školi, dodajte tu i specifične Sinister-ovske snuff footage klipove (ali koji ovaj put nemaju šokantni klimaks) a dodajte i neke suvišne likove koji nemaju svrhu i poentu kao i iritantnu policiju te neubedljive delove scenarija.

Gledajući film nismo se mogli oteti utisku da je on ispričan na potpuno pogrešan način i da bi mnogo efektniji i misteriozniji bio da je počeo jednostavnim buđenjem klinca u podrumu a zatim postepenim otkrivanjem pozadine otmičara, onoga što on radi i na koji način, kao i postepenom zvonjavom telefona pa onda i sestrinom potragom koja bi razbila monotoniju. U tom slučaju dobijali bismo informacije na kašičicu, postepeno bismo razvejavali misteriju, stvorilo bi se pogodno tle za mnogo efektnije preokrete a film bi mogao biti kudikamo strašniji ili makar jeziviji. Možda je sve ovo i bila zamisao autora filma/priče, da nam poruči kako je nemaskirani otac zapravo veći monstrum od maskiranog otmičara/ubice ali nama se ipak čini da film nije iskoristio sav svoj potencijal i da kao takav nikako nije za horor hit godine. The Black Phone je zadovoljavajući za jedno neobavezno gledanje pa mu u skladu sa tim i dodeljujemo ocenu.

+ napetost i misterija; retro izgled filma
+ Madeleine McGraw; maska monstruma
— repetitivnost; neki suvišni delovi i likovi
— dosta nelogičnosti i nerealnih momenata
— neiskorišteni potencijali; nedorečen ubica
 
Ocena: 5/10