Režija: Rueben Martell
Uloge: Sera-Lys McArthur, Madison Walsh, Julian Black
Antelope
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11589366/
Trailer: https://youtu.be/eVslbgufD-E
Pogledajte još: Antlers (2021)
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11589366/
Trailer: https://youtu.be/eVslbgufD-E
Pogledajte još: Antlers (2021)
Da odmah na početku razjasnimo jednu stvar: Don't Say Its Name je film druge klase (debitantsko ostvarenje gore navedenog autora), snimljeno uz pomoć znatno manjih sredstava, pa treba biti tolerantan na povremene amaterizme i neubedljivosti koje primećujemo u svih njegovih 80-tak minuta. Ipak, to ne znači da film nema svojih aduta i da ne zavređuje da se pogleda, pogotovo ukoliko ste fan snežnih horora.
Film počinje smrću jedne devojke kada je u gluvo doba snežne noći na pustom i zavejanom šumskom puteljku automobilom ubija nepoznata osoba. Međutim, pre nego što pomislimo kako je ovo slasher u kojem nepoznati krvolok proganja, lovi, muči i ubija nevine devojke film pravi zaokret i nudi nam ubistva na jedan potpuno drugačiji način: naime, sve žrtve stradaju na potpuno misteriozan način, bez bilo kakvog automobila. Ubijeni su u zavejanoj šumi, svi su bili u nekom društvu i nikada prisutna osoba nije primetila bilo koga u blizini, niti je ubica pokušao da je ubije. Cilj je uvek samo buduća žrtva, osoba koja prvo oseti neprijatan miris a dok traži uzročnika smrada ugleda pticu koja kruži po nebu između visokih krošnji drveća... Nekoliko trenutaka kasnije žrtva pada iskasapljena ili izmasakrirana od strane nepoznatog izvora ali joj to u tom trenutku nije ni toliko važno... Važno je da umire u krvavom snegu na zgražavanje svog preživelog prijatelja ili kolege. I naravno, nakon zločina pristiže lokalni šerif i šumska služba, preživeli pajtaš nastradalog biva prvooptuženi a sve što dotični izgovara ne uzima se u obzir i pripisuje se lošim izgovorima ili stanju šoka. No, kako se slična ubistva nastavljaju i postaju sve učestalija čak i neki od organa reda & zakona počinju da veruju u njih...
Istragu vodi lokalni šerif (šerifica ili šerifkinja, kako li se to uopšte moderno kaže?) skupa sa lokalnim rendžerom a tokom istrage će se susresti sa mnogim meštanima koji žive u malom gradiću i po kućama raštrkanim po okolnoj zavejanoj šumi. Istraga će pokazati da nijedan od ubijenih nije likvidiran potpuno slučajno, da je u celu priču upletena jedna kompanija koja planira da otkupi zemljište i proširi svoje rudnike a sa tim se ne slažu domoroci i lokalno stanovništvo koje izuzetno poštuje svoju tradiciju i plemensku zemlju na kojoj žive vekovima. Dobro, kada to saznamo malo će nam biti jasnija i poenta filma ali ćemo tada ukapirati i kako stradaju ljudi na potpuno misteriozan način. Obzirom da se film bavi starim plemenima, njihovim grobovima, rezervatima, tradicijom i težnjama modernog čoveka da sve to uništi nije nimalo čudno da je u film ubačen i natprirodni element u vidu određenih plemenskih vradžbina koji se u ovu priču i to podneblje izuzetno dobro uklapa. Šerifu i njegovim pomoćnicima neće biti lako da proniknu u celu pozadinu ali ni da se izbore sa uglavnom zatvorenom zajednicom... Tu na scenu stupa ex-vojnik (vojnikinja, vojnikica?) koja je traumatizovana napustila službu a sada prvo ’oće da udari ili zapuca pre postavljanja bilo kakvih pitanja...
Don't Say Its Name poseduje određenih problema sa svojim likovima koji uglavnom nisu odglumljeni na prvoklasni način, niti su napisani u tom stilu. Gluma je za klasu ispod onoga što očekujete od modernog horora, scenario mestimično takođe nije uverljiv a i likovi su uglavnom nefilmski i kao da ih čini određeni broj Native American meštana, tačnije naturščika. Poenti filma se ne može ništa zameriti ali dolasku do raspleta može jer je finale urađeno dosta naprasno i prilično zbrzano pa je teško pohvatati sve detalje. Tempom kojim je film počeo, a koji je odličan, raspletu je falilo makar 15-tak minuta dodatne priče kako bi sve izgledalo skladnije i jasnije... Potpuno je druga stvar što bi tada film trajao predugo i što bi još više ugušio onu netolerantniju publiku. Specijalni efekti su korektni kada imamo u vidu klasu filma ali ukoliko ih upoređujemo sa prvoklasnim modernim hororom zaključićemo da kaskaju. Sa druge strane, kamera zna da bude odlična, pogotovo u scenama koje prethode ubistvima, a ambijent je takav da se samo poželeti može. Snegom okovane šume Alberte stvaraju izuzetno atmosferične slike, često depresivne i jezive, što krvavi sneg samo pojačava... Depresivna je i sama radnja, kao i rasplet koji ne može biti drugačiji kada jedna korporacija naumi da sravni jedan rezervat.
Gledajući Don't Say Its Name nećete doživeti prosvetljenje, čak je za uživanje u njemu potrebno malo sniziti kriterijume, ali se njegovo gledanje ni u kom slučaju ne može okarakterisati kao promašeno. Pozitivna poruka filma, folklor, stara groblja, paranormalni elementi i odličan snežni ugođaj na jednom šumskom izolovanom mestu su pozitivni elementi koje ovom ostvarenju niko ne može poreći a posebno uživanje može pružiti fanovima snežne atmosfere.
0 comments:
Post a Comment