HOROR FILMOVI (I SF)

Peta sezona sada već kultne serije The Walking Dead emitovala se od 12. oktobra 2014. do 29. marta 2015. godine a činilo ju je sada već standardnih 16 epizoda. Sezona je, baš kao i prethodne, postigla veliki uspeh i gledanost, osvojila je i nekoliko nagrada, a mnogi gledaoci su je ocenili kao najbolju do tada. Mi ne bismo išli toliko daleko ali svakako cenimo kako je u pitanju dostojan naslednik prethodnih sezona, sa manama koje u principu ne narušavaju njeno gledanje u velikoj meri.

Ova sezona se dešava na nekoliko različitih lokacija i može se podeliti u nekoliko tematskih celina. Ona po svom stilu ne odudara od prethodnih, znači i dalje je to road trip izmučenih, izranjavljenih, umornih ali još uvek preživelih ljudi koji se očajnički trude domoći slobodne teritorije a na tom putu upadaju u svakojake nevolje. Problemi i dalje ne proizilaze isključivo od zombija kojima su predeli bukvalno preplavljeni već i od ljudi koji u ovoj sezoni pokazuju svoju još bolesniju, sebičniju i poremećeniju stranu nego ranije. Jednu od bolesnijih grupa vidimo već na samom početku, u pilot epizodi. Naravno, sezona se nastavlja tamo gde je prethodna završena cliffhangerom, u stočnom vagonu parkiranom u Terminusu, „gradiću”, tačnije komuni koja je trebala biti spas za sve. Ispostavilo se ipak da je Terminus spasonosna teritorija isključivo za njegove žitelje dok svaki putnik namernik služi samo za – konzumaciju. Da, Terminus nam opisuje situaciju koja bi se neminovno dogodila u jednoj zombi apokalipsi, možda ne baš posle godinu ipo dana od početka pandemije ali u nekom trenutku svakako: Terminus naseljava banda kanibala, koja u adaptiranoj klanici bukvalno kolje sve ljude koji kroče među njegove zidine, a nakon toga ih komadaju, tranžiraju i pripremaju za ishranu. Uz pomoć ljudetine, ali i oružja koje zaplene od svojih žrtava, ova banda uspeva da preživi do pojave novih izmučenih ili izgubljenih ljudi koji sami dolaze očajnički tražeći pomoć i sigurnost.

Terminus je veoma zanimljiv ne samo zbog kanibalizma koji se dešava unutar njegovih zidina, i ne samo zbog apsolutno bezizlaznog položaja u kome su se naši junaci našli, već i zbog obrnute taktike: umesto da sami love žrtve po okolnim šumama banda iz Terminusa je pribegla taktičnijem i pametnijem rešenju, postavivši znakove kojima reklamira svoje „utočište” širom šume i pored pruge koja vodi direktno kanibalističkoj mečki na rupu. Naravno, Rick nema nameru da bude poslužen kao reš pečeni obed pa uspeva da se sa svojom ekipom izbavi iz Terminusa, uz manje ili veće poteškoće i uz (ne)očekivanu podršku spolja... Sledeća destinacija naših junaka je crkva koja se nalazi na sred šumskog proplanka a koju su u prošlosti pohodili žitelji iz okoline. Sada te okoline više nema a nema ni meštana, već je jedini preživeli koji obitava u ovom verskom objektu otac Gabriel. Dešavanja oko crkve uglavnom čine njenu odbrana ali više nego sumnjivi Gabriel je tu da začini čitav ugođaj i da još jednom pred gledaoce stavi dilemu da li je čitava apokalipsa božija kazna ili su grešnici napušteni od onoga kome su se vekovima molili. Nešto slično smo već gledali u drugoj i početku treće sezone iz ugla nesrećnog Hershela a sada to imamo priliku posmatrati iz perspektive sebičnog i plašljivog sveštenika čija bogomolja više nije verski objekat već duboko okrvavljena i oskrnavljena građevina sastavljena od četiri zida i krova...

Dešavanja u crkvi i po okolnoj periferiji bivaju prekinuta urbanim ambijentom budući da ekipa ponovo odlazi u Atlantu, ovoga puta da oslobodi nesrećnu Beth. Naime, nakon prisilnog rastanka od Deryla Beth je neko vreme bauljala sama samcijata po šumi a zatim su je u zadnji čas spasili nepoznati uniformisani ljudi, trenutak pre nego što bi je dokrajčili zombiji na sred nekakvog puta. Mi ove detalje ne videsmo već zatičemo povređenu Beth na jednom od visokih spratova bolnice kojom upravlja dominantna, stroga, sadistički nastrojena i mentalno nestabilna policajka po imenu Dawn. Ona je okružena nekolicinom ništa manje zlobnih policajaca, sa tek nekoliko pozornika kojima ne preostaje ništa drugo nego da budu poslušni i tek jednim lekarom koji drži kompletnu „zdravstvenu ustanovu”. Ova ekipa češlja devastiranu Atlantu i okolinu, kupi namirnice i sve ostale korisne potrepštine ali i spašava one na koje naiđe. Dawn sama odlučuje kojem povređenom će se pomoći a koji će odmah biti isključen sa aparata a lekar se sa time uvek ima složiti jer mu je u ovoj zgradi ipak obezbeđen kakav-takav život. Beth, međutim, nema nameru da se povinuje strogim zahtevima upravnice i na sve načine pokušava da pobegne iz oružjem i snajperima čuvane zgrade... Rickova ekipa ipak ništa ne prepušta slučaju i nijednog svog saborca ne ostavlja u kandžama neprijatelja pa se upućuje u misiju spašavanja koja ima polovične šanse na uspeh...

Sledeća, nešto kraća celina sledi nakon napuštanja Atlante i crkve a tokom nje Rick i naši junaci biće po ko zna koji put na njima veoma dobro poznatom mestu: na pustom putu koji vodi nigde a koji je okružen šumama kojima bauljaju walkersi. Jedan od planova je bio da se stigne do Washingtona (od ovoga se odustalo nakon urnebesne epizode sa „naučnikom” Eugenom) ali je sticaj okolnosti, plus raspoloženje većeg dela već izmučene grupe, hteo da ekipa završi u – Alexandriji, jednoj koliko-toliko slobodnoj teritoriji. Ovom visokim zidinama i čvrstom kapijom ograđenom komunom rukovodi bivša kongesmenka skupa sa svojim suprugom a osim njihovih sinova prilično veliki i miran prostor naseljava izuzetno mali broj ljudi. Upravo zbog toga kongresmenka nudi Ricku i njegovim ljudima da se usele u ovaj gradić, svakom članu ekipe dodeljuje se velika kuća, svako dobija posao i pravo na privatni život, život koji u velikoj meri liči na onaj koji su vodili pre početka zombi apokalipse. Naravno, stvari nisu tako jednostavne jer je van zidina život i dalje onakav kakav su Rick i ekipa ostavili pre nego što su kročili preko kapije Alexandrije, bez obzira što je kongresmenku i žitelje ove komune u tako nešto teško ubediti. Kao i nekoliko puta do sada svedoci smo sukoba autoriteta ali i dve filozofije življenja u teškim vremenima. Međutim, Rick više nije onaj Rick iz prve i druge sezone već je to izmenjeni Rick koji je usvojio većinu onoga što je nesrećni Shane svojevremeno zagovarao na Hershelovoj farmi...

Naravno da će sumnjivo mirna, tiha i učmala atmosfera kulminirati nečim spektakularnim u finalnoj epizodi ali finale pete sezone The Walking Dead ipak nije toliko eksplozivno kao, naprimer, u drugoj. Finale ove sezone više podseća na finale prethodne ne samo po dinamici već i po cliffhangeru koji naprosto tera gledaoca da seriju gleda i dalje. Ipak, dešavanja u Alexandriji zauzimaju oko 5 epizoda (finalna je skoro duplog trajanja) i predstavljaju najzanimljiviji deo šeste sezone. Nije u pitanju isključivo misterija koja obavija ovo mirno mesto, njene malobrojne žitelje i upravnicu koja može da ima opasne namere (pokazalo se više puta da je potrebno biti oprezan) već i zbog toga što odlično istražuje da li bi Rick i ekipa, nakon svega što su prošli i nakon svih tragedija koje su ih zadesile uopšte bili sposobni za normalan, miran život. Neki članovi ekipe kao da su jedva dočekali da se konačno skrase u svojim novim domovima, prvi put se okupaju posle ko zna koliko vremena, steknu nova poznanstva i po prvi put ne nose oružje za pojasom, dok neki drugi nikako ne mogu prihvatiti šetnju, krevete, miran san bez stražarenja i jednog budnog oka. Rane koje nose naši junaci su veoma duboke, neke su samo prikrivene, period iza njih je suviše dug a broj ubijenih zombija (ali i ljudi) je popriličan i svakog časa preti da se poveća bez obzira koliko situacija u gradiću delovala letargično i idilično... Kada se to konačno dogodi čeka nas odjavna špica ali pre toga i spajanje sa jednim nama dobro poznatim likom iz prošlosti.

Kao i u prethodnim sezonama Rickova ekipa će od Terminusa, preko crkve i Atlante do Alexandrije prolaziti kroz brojne obračune, kako sa zombijima tako i sa raznim grupama ljudi, bezbroj puta će svi članovi biti prinuđeni na brzu reakciju i naprasno donošenje teških ili rizičnih odluka, cela grupa ili samo njeni delovi će biti u potpuno bezizlaznim situacijama a doživljavaće i gubitke, naravno. Sve ovo je potpuno očekivano od jedne The Walking Dead sezone i treba reći da na tom polju nema prevelikih iznenađenja, kako pozitivnih tako ni onih negativnih. Ipak, u negativne stvari moramo staviti nešto što se događa unazad nekoliko sezona a to je da nama dragi i dobro poznati likovi bivaju ubijeni a na njihovo mesto bivaju ubačeni novi, koji najčešće nisu toliko simpatični, harizmatični ili zanimljivi kao oni stari. Ovo smo prvi put videli kod pogibije Shanea, lika kojeg bi voleli videti u finalnoj epizodi ove sezone, da se pogleda sa Rickom u oči i čuje šta ovaj sada ima da mu kaže. Utiska smo da su Lori, Dale, Andrea, Merle ili Hershel mogli još poživeti, ili makar neki od njih, a da su njihove smrti iskorištene isključivo za nekoliko emotivnih scena te škartiranje iz serije jer su istraživačke kompanije dostavile producentima rezultate po kojima se ovi likovi slabije od drugih kotiraju kod gledalaca.

U svakom slučaju Bob, Gabriel, Sasha, Tyreese, Abraham, Eugene i većina novih karaktera nisu na nivou onih starih likova i dobar deo dijaloga među njima nije previše zanimljiv, poput bezbrojnih dijaloga Sashe i Tyreesea. Neki od likova postaju nešto značajniji i simpatičniji kako se sezona bliži kraju ali ostaje primedba da zamene nisu dostojne originala. Kada smo spomenuli Tyreesea moramo staviti jednu zamerku na njegov račun ali i na račun još nekih likova, među kojima su i oni stariji. Mislimo da je prošlo dovoljno vremena i da je svako od likova iz serije zaključio u kakvom vremenu živi i šta mora raditi kako bi preživeo. Godinu ipo dana je bilo dovoljno da svako utuvi u glavu da ukoliko ne želi ubiti neprijatelja biće ubijen – on sam. Određene scene konstantno iritiraju, kada Tyreese ne može presuditi liku koji ne samo da je napao njega već i malu Judith, ali vidimo i zgražavanje Maggie i Glena kada je došlo do brutalnog obračuna u crkvi nakon kojeg se krv slivala sa freski i zidova. Moralnost i ljudskost je nestala još na Hershelovoj farmi (zapravo je trebala i ranije da se slušao Shane) i svako filozofiranje, davanje druge šanse, pozivanje na ljudskost ili religiju ne priliči odraslim ljudima koje gledamo, možda eventualno nekome poput Lizzie i Mike. U isti koš trpamo i zamerku koja se tiče nedovoljne opreznosti: nakon toliko vremena likovi i dalje ne gledaju ko je iza njih samo da bi ih pritajeni zombi ugrizao već u sledećem kadru.

Zombiji su nikada bolje modelirani i napravljeni pa serija svakom svojom sezonom prevazilazi sebe. Ima ih u zaista enormnom broju a nama su se najviše dopali oni rastopljeni na asfaltu Atlante. Serija i dalje ima veliki broj napetih scena sa hordama zombija a uspeva da zadrži idealan balans između drame i akcije. Dramski delovi ne smetaju, čak su tu kao preko potreban predah od akcije i kao depresivni pokazatelj u kakvom se vremenu likovi nalaze, ali znaju da iritiraju veoma kratke i nejasne rečenice kojima se svi likovi konstantno sporazumevaju. Isto tako znaju da iritiraju i zombiji koji na momente pokazuju iznenađujuće znake inteligencije. Veoma često se dešava da se zombiji pritaje, samo kako bi im naši junaci prišli ili kako bi im se zombiji našli za leđima, iako u mnogim drugim situacijama isti ti zombiji reže kilometrima daleko, negde u šumi. Kada smo kod iritiranja treba reći da se Carl popravio u ovoj sezoni i nema momenata nakon kojih bismo poželeli da ga izdevetamo po turu. Njegovu ulogu je sada preuzeo otac Gabriel koji je iritantniji nego što je Carl ikada bio i koji konstantno izaziva da mu neko sašije metak u čelo a niko to neće, ne samo zato što je u pitanju svešteno lice već i zbog toga što su scenaristi tako zamislili, da bi radnja ove sezone mogla da se odvija sve do finalne kulminacije.

Svi likovi su uglavnom na visokom nivou i svako od karaktera na ekranu u nekom trenutku prolazi kroz emotivne turbulencije i na drugačiji način se nosi sa pritiskom. Najzanimljivije su promene koje ih čekaju kada treba da se priviknu na miran, normalan život u jednoj zajednici koja podseća na onu „predratnu”. Ovaj aspekt je i najveća vrednost pete sezone The Walking Dead ali i pre toga sezona predstavlja dostojnog naslednika prethodnih pa ćemo je i pored nekih mana koje se prenose od ranije, ali i nekih koje progresiraju, oceniti istovetnom ocenom.

+ više nego zadovoljavajući naslednik četiri sezone
+ i dalje idealan odnos drame i horor akcionih borbi
+ segment koji se dešava u mirnoj idiličnoj Alexandriji
+ odlični specijalni efekti i izgled zombija; napetosti
— novi likovi su slabiji; neki ponavljajući horor klišei
 
Ocena: 8/10