HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: David Blue Garcia

Priča se da su producenti pre objavljivanja filma Leatherface izborili pravo na ukupno šest Texas Chainsaw Massacre filmova, što bi trebalo značiti da nas u narednim godinama očekuju još četiri nastavka (sequela/prequela/reboota/whatever). To bi trebala biti radosna vest za sve fanove ovog čuvenog serijala (ne čuvenog po kvalitetu već po turbulencijama i lutanju) ali ako je suditi po filmu koji recenziramo (rodio se miš pod gorom koja se tresla) svi koji od ove franšize očekuju nešto za pamćenje ostaće praznih šaka...

Da je serijal Teksaški Masakr Motornom Testerom pretrpeo najviše vratolomija u horor istoriji znaju i oni vrapci gore na granama što sede. Jeste, kao da nakon originala niko nije znao šta da radi sa u principu jednostavnom i efektnom pričom koja je veoma pogodna za brojne nastavke i besomučno ceđenje u stilu Halloween ili Friday the 13th (koji su i pored brojnih problematičnih nastavaka ipak pojam kvaliteta u odnosu na TCM franšizu). Nakon originala, pa dva sequela (u različitim „tonovima”), pa famoznog meta-neuspeha, zatim duže pauze, pa remakea/reboota, pa nastavka pomenutog tj. prequela, zatim bespotrebnog 3D nastavka originala pa onda još jednog prequela sada smo konačno došli do – sequela, za promenu, i to veoma sličnog onom 3D nastavku jer se i ovogodišnji Texas Chainsaw Massacre nastavlja na original, zanemarujući sve ostale delove serijala koje smo gledali u međuvremenu pa samim tim i opštu zbrku koja se tiče Sawyer/Hewitt porodica i dve niti priče koje nisu isprepletene već veoma konfuzne a nedovoljno zanimljive. Za ovaj opis to ipak nije mnogo važno te se na prethodnike nećemo osvrtati, baš kao ni na originalni film. Između kultnog originala i filma iz 2022. godine je proteklo mnogo vremena pa niko ne bi trebao da ih poredi ni po jednom osnovu.

Naravno, već sama ideja da se nešto nastavlja na film star pola veka a zanemaruje sve ono što se dešavalo u međuvremenu je veoma glupo, baš kao što je glupo i u slučaju poslednjeg nam Halloween ali šta da se radi. Klinci koje gledamo u veoma zbrzanom uvodu ovog filma nikada nisu gledali nijedan od TCM filmova ali su čuli za Leatherfacea jer se i nakon toliko godina nije saznala njegova sudbina a mediji se i dalje bave njime, kao da u međuvremenu nije bilo drugih zločina, pa i masovnijih. Sudbina kleta je htela da naši junaci dođu pravo mečki na rupu, tj. Leatherfaceu u kuću njegovu a da bi se to desilo scenarista je smislio neku neuverljivu priču o tamnoputom mladiću koji je nasledio neku imovinu u svojevrsnom gradu duhova (zapravo teksaškom gradiću sa cirka 3 stanovnika). On preti jednoj bolesnoj staramajci da napusti dom koji navodnom sudskom odlukom više nije njen a i ne pomišlja na to da se baš u tom njenom domu krije stari, pa skoro penzionisani krvolok koji je 1973. godine voleo da nosi odrano ljudsko lice na svojoj faci i da motornom testerom ubija sve na šta naiđe. To je radio tada, nakon pokolja koji smo onomad gledali on se primirio i živeo povučenim samačkim životom u sirotištu a staramajku koja je vodila ovu ustanovu prihvatio je kao svoju rođenu majku.  

Staramajci zbog celog stresa od iseljenja pozli, šerif i njegov pomoćnik je povezoše do najbližeg doktora, šta je to pa nema ni 150 milja do tamo, povezoše i Leatherfacea, ne znaju oni ko je to, on držaše svoju „majku” za ostarjelu i slabu rukicu ali ona ne izdrži i izdahne baš podno suncokretovih polja pa malo desno, e onih istih sa oslabog omota filma. I šta će sad kukavac, ostade on bez majke, pa ništa, brzo se on oporavi od tuge, da ga kamera snimi videli bi jel' suzu pustio, ubi on namah jednog policajca, ubi odma' drugog, ma pobi sve živo, ubio bi policijski vod, pa odra kožu sa staramajkinog lica, mete je sebi i nastavi tamo gde je onomad davno stao, pre svih TCM nastavaka koje nije gledao... Vrati ti se on pješke u mali opusteli teksaški gradić, popne ti se on na sprat, otide u svoju sobu, izvadi iz zida skrivenu motorku, upali je iz prve nakon pola vijeka (american quality) i krene da siječe sve klince na koje naiđe a naići će na podosta jer ih je pristigao ceo autobus, onaj tamnoputi ih valjda pozvao žurku da naprave, alkohol da loču i droge one da troše a ne da budu isečeni na komade motorkom... Ali upravo isečeni bejaše: do kraja filma gledamo isključivo bežaniju klinaca od razgoropađenog monstruma sa motornom testerom, gledamo hrpu brutalnosti koje samo dotična motorka može proizvesti i posmatramo određeni broj napetih scena. Reklo bi se da je ovo onda dobar film, jel'? Pa ne baš, a evo i zašto...

Kao što smo već napisali u prethodnom delu opisa – Texas Chainsaw Massacre ne treba porediti sa originalnim filmom, međutim, ukoliko jedan film nosi to poznato ime s pravom moramo očekivati da sadržaj krasi makar nešto originalno, do sada neviđeno ili eventualno nešto što obogaćuje serijal te što ostaje u pamćenju. Ovaj film nema ništa od toga, on je isključivo mindless jednočasovna zabava za nezahtevne gledaoce koji film uglavnom cene na osnovu bezumnih brutalnosti i za uživanje u prosečnom slasheru im ne treba ništa više od toga. I zaista, ovo jeste zabavan film, ni za trenutak dosadan, sa veoma kratkim uvodom, sa veoma brzim tempom bez minuta predaha i sa hektolitrima krvi koja se sliva niz ekran. Dok prosečan Amerikanac pojede za užinu tri hamburgera, pakovanje pomfrita, bocu kokakole i pakovanje sladoleda – eto ti ga kraj filma (sve sa post-creditsima), bi brutalno, bi napeto, motorka je propisno radila, to je super, a sutra... Pa, sutra se niko neće sećati ovog filma niti će iko moći da navede bilo koju scenu koja mu je ostala u pamćenju ili eventualno scenu koja je na bilo koji način originalna. Da, Texas Chainsaw Massacre je jednokratna zabava za jedno gledanje i zaborav a mišljenja smo da bi film sa ovom etiketom ipak trebao pružiti nešto više.

Novi TCM je uglavnom sastavljen od izneverenih očekivanja a kada njih nema tu su gluposti i propusti u samoj priči. Već sama ideja da neko u osmoj deceniji bude ovako žilav, pokretan, jak i nepobediv deluje veoma glupo, na momente čak i gluplje od Michaela u Halloween Kills. Osim što mu niko ne može ništa, što je otporan na sačmaricu, motorku i vodu Leatherface pokazuje izuzetne sklonosti ka brzoj i nečujnoj promeni lokacije iako se uvek kreće sporo. To dovodi do određenog broja kliše scena kada se pojavljuje za leđima svoje žrtve iako je pre samo nekoliko trenutaka bio na drugom kraju prostorije ali to nisu jedini klišei kojima film obiluje. Zaista, da li je bio potreban novi TCM film pa da gledamo još jednu žrtvu koja se od krvoloka skriva u plakar, likove koji se razdvajaju pod najglupljim objašnjenjima, oružja koja se bacaju jer ne trebaju više, krvoloka koji nije dokrajčen i slične stvari. Takve elemente sadrži svaki niskobudžetni horor slasher poslednjih decenija pa smo očekivali da će makar jedan slasher ovakvog renomea ostati imun na slične pojave i ponuditi nešto malo drugačije. Nije, pa stim u vezi ni finale filma ne iznanađuje, čak je i veoma očekivano, skupa sa onim kadrom nakon špice.

Ima tu još problema. Cela pozadinska priča o našem krvoloku koji je mirno živeo je neuverljiva, jedino neuverljivija je priča o tamnoputom nasledniku koji je zaboravio da donese vlasnički list ali nije zaboravio da organizuje ceo autobus milenijalaca koji prave party u teksaškom gradu duhova. Ukoliko je cilj autora filma bio da pokažu kako su milenijalci glupi i antipatični – u tome su uspeli ali to smo znali i bez urnebesne scene u autobusu kada klinci umesto da beže od pomahnitalog Leatherfacea mirno snimaju telefonima masakr motornom testerom, streamuju sadržaj i dobijaju lajkove. Vidimo i dosta elemenata koji su namenjeni američkom tržištu, poput scene sa zastavom, nekih woke rečenica ili potpuno bespotrebno nakalemljenoj potresnoj ispovesti jedne od sestara. Tu je i obavezni sponzor – električna Tesla sa autopilotom koja se valjda puni na tradicionalni teksaški naftni agregat. Film zaista sadrži mnogo neuverljivih momenata, nerezonskih reakcija, nelogičnosti i propusta a ukoliko jednom budemo imali dvadesetak praznih stranica taksativno ćemo nabrojati makar većinu. Poenta: ukoliko želite uživati u ovom filmu obavezno isključite mozak i ne postavljajte ama baš nikakva pitanja.

Iako je film veoma kratak (jedva 75 minuta) u njemu vidimo scene koje su umetnute ne bi li se radnja filma dodatno proširila jer materijala očigledno nije bilo dovoljno. Tu su i neki momenti koji nemaju svoj smisao već su inkorporirani isključivo šoka radi, poput posete Sally mestu zločina u polju suncokreta. Kada smo već spomenuli Sally treba reći da ona jeste pandan Laurie Strode ali je u film ubačena veoma traljavo i tezgaroški, tek toliko da bude u njemu, kao da je pozvana isključivo marketinga radi. Slažemo se da Sally nema značaj, slavu i harizmu koju ima njena koleginica iz Halloween ali je svakako mogla biti akterka sledećeg nastavka, recimo sa kuštravom devojkom. Mnogi će reći da je u jednom ovakvom filmu tinejdžerski deo kastinga potpuno nevažan ali mi se ne bismo složili s tom tezom. Ukoliko autori filma imaju nameru da njihov produkt bude imalo šokantan i potresan potrebno je da nam približe likove i da nam makar neki od njih budu simpatični i prirasli srcu. Ovde toga nema, svi klinci su manje više antipatični a gledaoci jedva čekaju da svi oni završe pod zubima motorne testere. Najharizmatičnija je kuštrava devojka ali je i njen lik upropašten nekim bespotrebnim replikama, nedorečenim odnosom sa sestrom pa na kraju i odlukama autora filma o njenoj sudbini.

Pitate se da li u filmu ima ičeg dobrog? Ima, a to je pre svega ambijent. Lokalitet pustog teksaškog gradića izgleda predivno i na momente atmosferično. On nema onu sparnu atmosferu originala (odvratna znojava atmosfera originala je zamenjena HDR digitalnom atmosferom) ali ima lepih kadrova, pa čak i veoma prijatnih oku, poput onih kada se dešavanja premeste u polja suncokreta. Kada padne noć a sa njom i kiša film opet ima neku svoju atmosferu a pohvalno je što je sve savršeno vidljivo. Film nema ništa sa kanibalizmom, to bi danas bilo suviše šokantno za modernu publiku, nema nikakvih porodičnih večera, nema ništa šokantno ni potresno ali ima dosta brutalnih ubistava i raznoraznih sečenja motorkom. Ukoliko volite brutalnosti ovo je vaših 5 minuta (zapravo 75) ali ni tu stvari nisu idealne jer ima veoma malo realnih masakriranja a takođe i malo originalnih ubistava. S druge strane, brutalnosti su upadljivo animirane a to nije nešto što pozdravljamo. Primetna je i digitalna krv što samo upotpunjuje utisak kako je ovo ipak jeftin film, namenjen jednokratnom TV prikazivanju a onda i zaboravu.

+ veliki broj brutalnih ubistava
+ lokaliteti i kvalitet fotografije
— neuverljiva priča na obe strane
— veliki broj gluposti i nerealnosti
— protraćena Sally; animacije; klišei
 
Ocena: 4/10