HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Glen Morgan

Nakon ponovnog gledanja originala overili smo i prvi rimejk, Black Christmas (stilizovano titlovan na omotu kao Black X-Mas), film iz 2006. godine autora Glena Morgana (scenario i režija). Naravno, film je nastao na osnovama onog iz 1974. godine ali se nalazi negde između klasičnog sequela, novog filma i remakea. Inače, recenzija ovog filma bila je želja nekoliko naših čitalaca...

Priča koju gledamo je delom ista kao i u starom filmu: na božićno veče pomahnitali ubica po imenu Billy teroriše i ubija devojke u jednoj sorority house koju vodi starija gospođa. Kao i onomad – imamo devojke relativno sumnjivog morala, imamo veliku okićenu kuću sa zavidnim brojem prostorija, imamo mračni tavan na kojem se krije ubica, imamo nekoliko ubistava i imamo jezive telefonske pozive. Kuća izgleda gotovo kao preslikano iz originala, autor je čak i pokušao kopirati neozbiljni ton filma ali uvod protiče veoma zbrzano i konfuzno, što nas je prilično iznenadilo... Početak filma ne odaje utisak prvoklasnog slashera i to je cena kopiranja starog materijala koji u današnjem slasher svetu naprosto ne funkcioniše, makar ukoliko autor filma želi da se njegov slasher horor uzima za ozbiljno, a ne za neozbiljnu zanimaciju. Da li je Black Christmas/Black X-Mas ozbiljan film? Ne previše, i to ne isključivo zbog njegovog neozbiljnog tona već i zbog odluka autora i filmske kuće koja je „zajašila“ film u postprodukciji.

Stari film je uglavnom dobro funkcionisao, sa tek nekoliko elemenata koji nam se nisu dopali, a autor ovog filma se nije držao one stare američke narodne poslovice (možda zato što je film kanadski?) da nešto što dobro radi nije potrebno popravljati. Verzija 2006. upadljivo izostavlja ulogu policije, izostavlja famozne telefonske pozive koji su bili svojevrsni pečat originala (što je možda dobra odluka jer je rimejk nastao u ne-fiksnoj telefonskoj eri) ali i baca akcenat na ubicu, njegov istorijat i njegovu porodicu. Posmatramo kompletan flashback Billyjevog detinjstva, njegovo odrastanje sa majkom i očuhom, „epizodu“ sa sestrom, incestuozne odnose a zatim i niz brutalnih i krvavih masakriranja... Ovi flashbackovi su zabavni i mnogo zanimljiviji od dešavanja u sorority house, možda i zbog toga što su likovi devojaka suviše slabi, što jeste preneseno iz originala. Ipak, vidimo dosta elemenata koji narušavaju ozbiljnost filma, poput bespotrebnog ubacivanja izvesne Billyjeve bolesti zbog koje mu je koža žute boje kao da dolazi iz Simpsonovih.

Dalje, potpuno je bespotrebno ubacivanje Billyjevog pomagača a što nije čak ni neka misterija koja bi nas šokirala u finalnom twistu jer tog pomagača vidimo u krupnom planu mnogo pre samog Billyja. Epizoda iz zatvorske ludnice tek ne deluje ubedljivo i karakteriše je niz neubedljivosti koje su mogle biti izbegnute. S druge strane autor je izostavio prepoznatljivu scenu sa zadavljenom devojkom pored tavanskog prozora ali je ubacio polusestru jedne od ubijenih devojaka, koja je pandan ocu iz originala. Simpatična poveznica sa originalom je Andrea Martin, studentkinja iz originala koja je u ovom filmu upravnica studentske kuće. Element koji nam se nije svideo je što Billy i pomagač gotovo isključivo ordiniraju po tavanima i podrumima. Nesrećne devojke ne mogu pronaći bukvalno nijednu prostoriju a da ih Billyjevo žuto oko ne posmatra sa plafona ili iz podruma; svaki plafon je sastavljen od ploča koje se pomeraju, bez obzira u kojem objektu se žrtva trenutno nalazi, svaka kuća ima tavan, uključujući i bolnicu, a svako kupatilo ima podrum, ofkors, i svi patosi su od tankih pločica koje se lako pomeraju.

Jedan od retkih pluseva ovog filma su scene brutalnosti što će vam definitivno prijati. Vidimo čitav niz brutalnih masakara, gde je onaj iz Billyjevog detinjstva na samom vrhu. Ovoliko iskopanih pa pojedenih očnih jabučica niste videli ni u jednom filmu a čak ni pečeni božićni kolačići od majčinih leđa nisu za bacanje... Treba istaći kako je ovaj film imao problema u postprodukciji i da je autor bio prisiljen da se odrekne originalnog završetka i snimi novo finale, mnogo brutalnije. Ovo je samo kulminacija sukoba Glena Morgana i Dimension Filmsa jer je Morgan hteo snimiti film mnogo sličniji originalu a filmska kuća je insistirala na brutalnijem sadržaju. Ni tu nije kraj, jer je filmski materijal naknadno sečen i dosnimljavan pa trenutno u opticaju kruže najmanje tri verzije filma (američka, britanska i nemačka) gde je svaka različitog trajanja (razlike su i do 6 minuta). Postoji dosta alternativnih završetaka, britanski i američki završetak su potpuno drugačiji (ukupno je snimljeno najmanje 3 završetka), ima čitav niz izbrisanih scena ali američka verzija deluje najkompletnije, najduža je i najbrutalnija pa ćemo se prema njoj odnositi kao prema pravoj. Nju smo i pogledali.

No, u konačnici Black Christmas 2006 je prilično razočaravajući slasher film, bez atsmosfere, zanimljivih likova i jezivih scena, film koji može poslužiti isključivo za zabavu i uglavnom premotavanje između brutalnih momenata. On je veoma nedefinisam i izuzetno bespotreban jer osim gore pomenutih brutalnosti nema nijednu prednost nad originalom, koji je i inače imao svojih mana.

+ zanimljivi flashbackovi; Andrea Martin
+ gomila veoma brutalnih i krvavih scena
— bez jezive atmosfere i strašnih momenata
— slabi likovi; bespotrebni Billyjev pomagač
— neozbiljan za horor, nesmešan za komediju
 
Ocena: 4/10