HOROR FILMOVI (I SF)

Naravno, ovoga puta nećemo spominjati kako je ova serija zaslužna i za čitavu najezdu drugorazrednih i trećerazrednih zombi horora i da je uzrok potpunog zapostavljanja drugih horor junaka, recimo vukodlaka ili vampira. To je tema za neki drugi tekst a nama ostaje samo nada da će neka druga serija o dotičnim spodobama, ali serija koja bi ponovila uspeh The Walking Dead, mogla napraviti bolji balans u horor univerzumu i vratiti neke pomalo zaboljavljene karakondžule na male i velike ekrane. Uglavnom, prva sezona The Walking Dead emitovala se s jeseni 2010. godine, činilo ju je 6 epizoda a uglavnom je pobrala odlične ocene, kako kritičara tako i gledalaca. A kako i ne bi kada zaista odlično počinje pilot epizodom: u fokusu naše pozornosti pronalazimo Ricka Grimesa, šerifa u Atlanti, Georgia, koji se već u uvodnom kadru nalazi u sred zombi apokalipse i na jednom pustom delu puta očajnički pokušava doći do goriva iz davno napuštenih i zaboravljenih automobila. Nažalost, on nailazi na zaraženu devojčicu i biva prinuđen da je neutrališe svojim vatrenim oružjem. Već ovaj uvod uspeva da svojom u početku sablasnom a zatim eksplozivnom atmosferom, napetošću, jezivošću, misterijom i potresnim raspletom uvuče gledaoca u priču ali iznenađenjima tu definitivno nije kraj...

Sledi prolog, dakle nešto što se dešavalo nekoliko meseci ranije, kada je naš šerif ranjen na dužnosti a usled ozbiljnih povreda zapada u višemesečnu komu. Kada se jednog naizgled sasvim običnog dana probudio u gradskoj bolnici – svet više nije bio isti, najblaže rečeno. Svet, ili makar jedan njegov deo, zahvatio je zombi virus. U tom trenutku više nije bitno kako je do te apokalipse došlo, niti kako je šerif na bolovanju jedini preživeo ono što je zahvatilo svet kakav je do tada poznavao; bitno je da Rick postaje ako ne poslednji čovek u gradu a onda jedan od malobrojnih preživelih (čitaj: nezaraženih). Izlazak iz devastirane bolnice otkriva sav užas koji se u međuvremenu desio: grad više bukvalno ne postoji, nema nijednog stanovnika na vidiku a gomila otpadaka, olupina civilnih i vojnih vozila i devastiranih građevina svedoči o panici, borbi, stampedu, pokušajima da se nešto spase, da se neki ljudi spasu… Nažalost, gomile leševa su jasni pokazatelj da većina nije uspela preživeti prvi udar zaraze i prvi agresivni nalet zaraženih a kada to shvati naš junak Rick će hitati koliko ga oslabe noge nakon višemesečne kome nose u vlastiti dom, uzrujan zbog potencijalne sudbine svoje supruge i sina. Naravno, njih neće zateći u kući ali će ubrzo otkriti da postoje i drugi nezaraženi, doduše malobrojni, koji su isto tako uspaničeni, uplašeni i zbunjeni kao Rick. 

Do pred sam kraj pilot epizode sva dešavanja deluju kao nekakav miks Night of the Living Dead, neke epizode The Twilight Zone i, recimo, The Last Man on Earth, ili nekog sličnog filma o poslednjem čoveku na Zemlji (I am Legend, ukoliko preferirate novije filmove). Tek pred kraj epizode doznajemo da ima više preživelih, da se oni nalaze u svojevrsnoj komuni koju su osnovali na koliko-toliko sigurnoj i branjenoj terotoriji a da se među njima nalaze i Rickova supruga Lori i sin Carl. Na taj način je pilot epizoda odlično formirala glavnog protagonistu i cilj ka kojem on ima težiti (junak i njegova misija), uz brojne probleme, prepreke i poteškoće koje nam serviraju ostale epizode prve sezone. Biće tu napuštanja grada ali i ponovnog vraćanja u njega, što su posebno mučne i problematične odluke. Ništa manje teško neće biti ni svesno žrtvovanje saboraca ali data situacija nalaže izuzetno teške odluke i spašavanje što većeg broja ljudi, ne nužno svih. Biće tu eksplozivnih borbi sa bukvalno hordama zombija (jedna od spektakularnijih scena je stavljena kao cliffhanger pilot epizode, ne bi li gledaoci zavapili za nastavkom sezone), biće apsolutno bezizlaznih situacija koje kao da su uvod u smrt glavnog lika i njegovih saboraca ali bukvalno ni u jednom trenutku neće prestati borba Ricka protiv zombija i borba istog tog Ricka za svoju porodicu.

Čak i u ovoj poslednje spomenutoj ali najvažnijoj borbi po njega on će naići na nepredviđene poteškoće i probleme koji deluju tako realno u datom trenutku. Apokaliptična situacija mnogo lakše i efikasnije od svakog redovnog stanja pokazuje kakav je čovek i od kakvog materijala je sazdan, vanredne okolnosti veoma brzo na površinu izbacuju sav šljam i ološ, i onaj očigledni i onaj prikriveni, tako da zombi apokalipsa pred pošten i namučen svet nije stavila samo problem koji se tiče agresivnih mrtvih spodoba zaraženih virusom već i živih spodoba koje su zaražene osvetom, sveopštom agresijom, zadovoljenjem niskih nagona, pljačkom, nasiljem, naplatom nekih starih dugova i svim drugim stvarima i osobinama koje nisu mogli praktikovati za vreme vladavine zakona i prava. The Walking Dead (Season 1) pred gledaoce donosi gotovo idealan odnos napete akcije i drame. Sa dramom se ponekad čak malo i preteruje, ili makar tako deluje nama koji više volimo horor dešavanja od beskonačnih srceparajućih jecanja nad beživotnim telima bliskih. Ovo, naravno, nikako ne znači da i u ovom domenu serija nije realna; u datim okolnostima bilo bi itetako potresnih scena, definitivno mnogo težih i turobnijih od ovih koje smo videli u Sezoni 1, ali je činjenica da neke epizode malo gube fokus i da gledalac jedva čeka da se dešavanja iz komune presele u zombijima preplavljen grad.

Jedna od stvari u kojima prva sezona zaista briljira su likovi koje gledamo na ekranu. Oni su zbilja potpuno različiti i šarenoliki, mada ima i onih klišeiziranih i bezličnih, baš kao i u realnom životu. Niko od prisutnih se ne ponaša isto u određenoj situaciji, ne uspevaju svi da se istovetno nose sa konstantnim pritiskom i strahom koji ih okružuje ali ni da se izdignu iznad nekih moralnih normi koje su važile u dotadašnjem svetu. Dobri glumci upotpunjuju skoro idealan utisak a tu pre svega mislimo na Andrewa Lincolna koji je odlično izabran za glavnu ulogu šerifa Ricka Grimesa. Grimes je dominantan, pravičan, odvažan, hrabar, jednom rečju – prototip Amerikanca tj. čoveka reda i zakona, porodičnog čoveka koji bi život dao za svoje najmilije ali i za svoje prijatelje. Njegova supruga i sin su nešto slabiji, a isto se može reći za većinu ženskih likova. Dobar deo ženskih likova, ali i neki muški, su dosta stereotipni što nismo doživeli kao veći problem. Ipak, akcenat je stavljen na muški deo ekipe, koji osim aktivnosti u komuni nosi seriju i borbama u gradu. Jedan od efektnijih ali kratkotrajnijih likova je Merle (odlični Michael Rooker), lik kojeg nije dobro držati uz sebe a još gore protiv sebe... Tu je i njegov mlađi brat Daryl (Norman Reedus), agresivni tip čiji autoritet se u početku kosi sa Rickovim.

Tempo serije je uglavnom dobar i tek povremeno opada, kao recimo u epizodi Vatos, gde ekipa u gradu pronalazi izolovanu komunu koja nema mnogo veze sa glavnom pričom a zatim stiže suviše kasno među svoje ljude kako bi sprečila masakr. Nakon masakra sledi poduža drama preživelih i bolan oproštaj od mrtvih a ova epizoda je i pokazatelj zašto The Walking Dead ipak najbolje funkcioniše kada ima idealan odnos drame i akcije. U svakom slučaju sezona nije ni najmanje dosadna, čak ima iznenađujuće malo gubljenja vremena imajući u vidu zavidan procenat dramskih delova u radnjama epizoda. Još jedna stvar koja nas je pozitivno iznenadila je kvalitet specijalnih efekata. Izgled zombija je uglavnom odličan a najbolji su definitivno u pilot epizodi (Rick i puzeći zombi kojem nedostaje donji deo tela). U masovnim bitkama/napadima vidimo ponekog zombija koji nije sasvim ubedljivo našminkan/animiran ali, iskreno, u datoj situaciji ne bi svaki zombi bio istovetnog izgleda. Kod pucanja iz vatrenog oružja animirana krv mrtvaka ima prolaznu ocenu kada se „ubistva” dešavaju podalje od glavnog junaka dok kod bliskih krvoliptanja ipak sve deluje nešto slabije animirano. Neuverljive animacije se vide i kod neutralisanja zombija hladnim oružjem (vađenje oružja iz glave zombija bez velikog otpora) dok je ubedljivo najslabiji specijalni efekat čitave sezone finalna eksplozija.

Nije nam se dopala još jedna sitnica a to je da se zombiji ovde ne nazivaju tim nazivom već su oni – walkers. Nismo sigurno da neko polaže autorska prava na reč „zombi” pa je iz tog razloga korišten drugi naziv, već smo imali utisak da The Walking Dead želi da se izdigne iznad drugorazrednih horora koji su decenijama eksploatisali ove mrtvake u svakojakim formama i oblicima i da stvori neki svoj prepoznatljivi brend a samim tim i značaj. Zaista sumnjamo da bi u postapokaliptičnoj situaciji kakva je prikazana u seriji neko mrtve spodobe zvao walkersima kada svi znaju šta znači reč zombi i to je možda jedan od nerealnijih momenata prve sezone. Nastavićemo dalje da gledamo seriju i da vidimo do koje sezone ona može koliko-toliko pratiti kvalitet i nivo koji je utemeljen prvom sezonom. Iako ne čitamo recenzije filmova i serija koje nismo pogledali nismo mogli da ne čujemo sa raznih strana kako je kvalitet serije poslednjih sezona drastično opao i kako je dobar deo gledalaca u međuvremenu odustao od njenog praćenja.

+ pregršt jezivih, napetih i gnusnih momenata
+ odlična glumačka postava i raznoliki likovi
+ dobar odnos akcionih, horor i dramskih scena
+ specijalni efekti i scenografija; odlična režija
— malo više drame nego akcije; naziv „walkers”
 
Ocena: 8/10