HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: James Wan

Evo nam još jednog ovogodišnjeg horor hita koji je pristigao pomalo nenajavljeno, skoro iz potaje i bez prevelikog hypea. To je zbilja čudno imajući u vidu ime autora filma (čuveni James Wan) i njegovu dosadašnju filmografiju (Saw, Insidious, The Conjuring između ostalih). Međutim, nakon pojavljivanja Malignant je bukvalno eksplodirao među horor fanovima i kritikom i uglavnom je pobrao hvalospeve, divljenje do imbecilnosti i gomilu maksimalnih ocena u nedostatku onih većih...

Ovo je jedan od retkih filmova čiji smo trailer pogledali pre projekcije, tako da smo imali neka očekivanja koja jesu bila malo veća, prvenstveno zbog nekih rešenja kamere a onda i zbog atmosfere koja nas je podsetila na sada već kultni horor Prizivanje zla. Međutim, nakon pogledanog filma ostali smo zabezeknuti, što zbog samog filmskog iskustva što zbog visokih ocena koje smo videli da Malignant gotovo odredom dobija... Da, kao što i očekujete od ovog bloga recenzija Malignant neće biti kao velika većina postojećih i trudićemo se da sve sagledamo iz neutralnog ugla. Recimo priča: nakon prologa, koji kao da je stigao iz nekog drugorazrednog filma prošlog veka i baca kratak pogled na nekakav neuspešni medicinski eksperiment/tretman, posmatramo našu glavnu junakinju po imenu Madison. Madison ima hrpu problema, a glavni se odaziva na ime – očajnički želi biti majka. To joj ne polazi za rukom, tačnije njenom suprugu ne polazi za nečim drugim, zapravo ona ostaje u drugom stanju nekoliko puta u zadnjih par godina ali uvek doživljava pobačaj. Njen suprug, besposličar koji po ceo dan gleda TV u spavaćoj sobi (a ne u dnevnoj) ne vidi svoju ulogu u tome već sve svaljuje na Madison a ona to kao prava i primerna supruga – trpi.

Film nam već u prvih desetak minuta bukvalno urla u facu da nije ozbiljan, i da ga se ne treba shvatati ozbiljno iako na prvi pogled deluje upravo tako, skoro kao gore spominjani The Conjuring. Čak i ako pređete preko nedostojnog prologa, preko toga da Madison i suprug žive u jezivoj maloj kući sa nerealno velikim prostorijama i da Madison vozi praistorisjki auto iz 80-ih iako se radnja dešava u „present day“ kada budete čuli neke od rečenica koje izusti suprug („Koliko puta moram da gledam kako moja deca umiru u tebi?“) mora vam biti savršeno jasno da od ovog filma nema 'leba, naravno, ukoliko želite da posmatrate Malignant ozbiljno, baš kao Wanove prethodne filmove. Anyway, Madison (ponovo) doživljava fizičko i psihičko nasilje od svog supruga, biva ulubljen zid u spavaćoj sobi (a njoj biva ulubljena glava, što je ključni momenat filma) a iste noći njen suprug biva ubijen u prizemlju doma od strane neke misteriozne pojave, čini se paranormalne. Madison biva osumnjičena za ubistvo supruga ali zbog povreda je smeštaju u bolničku postelju (naravno, opet je pobacila što dovodi do njene urnebesne reakcije) a naizgled potpuno očigledan slučaj bračnog obračuna sa smrtnim ishodom dobija da vodi jedan rodno mešoviti policijski par. I gde je sad tu film pitate se?

Pazite ovako: tokom ključne noći koju suprug nije preživeo svedoci smo paranormalnih pojava u maloj kući sa gomilom velikih prostorija. Ove pojave su na tragu onoga što smo već gledali u, naravno, The Conjuring, i naravno da su ovde sve odreda inferiornije, ali posmatramo nečije prisustvo, nekakvo otvaranje vrata i frižidera, neko nevidljiv sedi na sofi a neko čas vidljiv-čas nevidljiv menja kanale na TV-u (koji u digitalnoj eri emituje šušteći analogni „sneg“). I šta se dešava nakon ubistva, pobačaja, istrage, potrage, trt-mrt, preokreta? Pa dešava se ključni preokret a isključivo od toga kako vam on legne, šta očekujete od jednog filma, šta očekujete od Wanovog filma i koliko uopšte smisleno mora da bude jedno filmsko ostvarenje zavisi da li će vam se Malignant svideti, da li će vas oboriti s nogu ili ćete napustiti bioskopsku projekciju u pola filma. Lično sam skapirao foru filma, potencijalnu nameru i delimični stil koji autor pokušava da prati (ili bolje reći oživi). Po sopstvenim rečima Wan je pokušao da snimi omaž čuvenim giallo filmovima koji su bili popularni 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, posebno akcentujući Argenta, Bavu ali i Cronenberga i De Palmu. Wan je u kasnijim intervjuima naglasio da mu je glavna inspiracija za film bio Eyes of Laura Mars, manje poznati triler iz 1978. godine čiji je scenarista bio kasnije čuveni John Carpenter.

I sve bi to bilo u redu da nije brojnih mana. Kao prvo, hajde da dovršimo ono što smo već započli u prethodnom pasusu (i to uz manje spoilere): nakon paranormalnog uvoda ispostavlja se da u priči nema ničeg paranormalnog, tačnije ima (o tome malo više kasnije) ali ono što smo do tada videli jednostavno – ne važi. Onaj kauč što se ugiba pod nekim, ono prisustvo nekoga, onaj lik što gleda TV i menja kanale – to ništa ne postoji, to se samo autor sprdao s nama jer je inteligentan, priča je zapravo posve drugačija, ništa manje pametnija, naravno, ali umesto u paranormalnom energiju crpi u bizarnoj sprdnji. Ipak, i nadalje vidimo neke pojave koje jesu paranormalne, poput toga da se „entitet“ oglašava preko radio aparata (analognih naravno, kojih je današnja Amerika prepuna u doba iPhonea) a kada se dotični pojavi nestaje električne energije i pucaju sve sijalice (obične, ne štedljive ili LED). Nijedna od ovih pojava nije razrešena i objašnjena, te ostaje misterija kako se to i zašto „glavni negativac“ oglašava i najavljuje ovim putem. Moje objašnjenje je jednostavno: to je zbog toga što je Wan inteligentan (ergo: mi nismo) i zato što on daje omaž giallu, a kada neko pravi omaž nekom žanru ne mora se pridržavati nijednog standarda ili zakonitosti žanra kojem daje posvetu već može svoj film popuniti glupostima koje izazivaju salve smeha u publici umesto da nas zainteresuju ne samo za ovaj film već i za stare predstavnike žanra na koji se dotični poziva nudeći nešto ozbiljno ali u retro-modernom duhu. 

Kao što rekoh, ukoliko želite Malignant posmatrati ozbiljnim očima upašćete u veliku zamku i pronaći ćete da ovaj film nema ama baš nijednu scenu kojoj se nešto ne može prigovoriti. Ima tu vremenskih nelogičnosti (sve deluje kao da se dešava 80-ih, ali zašto autor film nije onda jednostavno smestio u tu deceniju ostaje nepoznanica), ima prostornih (pomenuta mala kuća sa velikim prostorijama i najvećom spavaćom), ima tu klišea koji ne priliče dobu i tematici (psihijatrijska ustanova izgleda kao dvorac grofa Drakule a parking joj je na metar od provalije) ima misterioznih kočija u maglovitom podrumu, recimo, a o glupim, nerezonskim i nelogičnim postupcima likova tek ne treba trošiti reči... Ima tu i loše glume i loših likova. Likovi su svi odreda neubedljivi i to je urađeno sa namerom, naravno. Posebno je slab policajac, njegova koleginica je bolja jer je makar povremeno duhovita a, ironično, jedan od simpatičnijih likova (mlada forenzičarka) ovde nema nikakvu svrhu a u film je ubačena isključivo preko veze (Wanova je supruga). Ovde se zaista ne zna ko je traljavije odigrao svoju ulogu, ko naivnije izgovara klišeizirane rečenice a čiji lik je neuverljiviji. Hajde da budemo realni, ovaj element i podseća na giallo filmove ali sveopšti mračni ton i ne baš. Ipak, u tom mračnom i jezivom tonu se Wan odlično snašao i reklo bi se da je to jedna od malobrojnih svetlih strana ovog ostvarenja.

Jeste, i tu se vidi da su neke scene preanimirane i nedovoljno realne ali ima kadrova koji priliče filmu strave i užasa i koji su veoma ugodni oku horor posmatrača. Wan kao da nije mogao biti potpuno vezanih ruku pa je povremeno dao sebi oduška i u neke scene implementirao nešto originalnije kretnje kamerom a tu pre svega mislim na pogled iz ptičje perspektive koji dodatno pojačava klaustrofobiju u maloj kući sa gomilom prostorija i osećaj bespomoćnosti kod Madison koja je u tom trenutku žrtva igre mačke i miša. Ovaj stil je odličan u prikazivanju zarobljenog lika, lika kojeg nešto nevidljivo progoni dok je oivičen vidljivim zidovima a prava je šteta što ovo režisersko rešenje ne videsmo više puta. Zanimljivim bi se mogao oceniti i morphing efekat kada jedna realnost prelazi u drugu, onu mračniju, koju gledamo kroz oči same Madison. Mnogi kažu da ceo ton i izgled Malignant veoma podseća na The Conjuring a mene su više podsetili na vizuelni identitet Dead Silence. Ipak, i pored svih zamerki jedna stvar se filmu mora priznati: koliko god bio glup, neozbiljno neduhovit, naivan, nerezonski, nerealan i besmislen ipak je zanimljiv za gledanje i nije dosadan ni za trenutak, što zbog brojnih gluposti koji će izazivati smeh ili prevrtanje očima što zbog akcije koja se umnožava kako film odmiče ka svom glupom završetku.

Akcija je posebna priča, ne zato što je loše snimljena već zbog toga što ne priliči filmu koji se izdaje za jedan giallo ili giallo omaž, ili horor uopšte. Akcija je nebulozna imajući u vidu broj mrtvih (meri se desetinama), imajući u vidu lokacije na kojima se dešava (opet nesrazmerno ogromna ali zato mračna policijska stanica), njenu nerealnost (kretanje „entiteta“) ali i preanimiranost, što opet ne priliči jednom giallo filmu. Vidi se zaista dosta CGI-ja, vidi se da se kompjuter usijao u postprodukciji dok je renderovao sve te pokrete i poteze koje izvodi „entitet“ ali ukoliko ste fan mindless zabave uživaćete tokom finalne borbe koja traje u nedogled. Lično nisam fan matrixolikih tučnjava (da li mi verujete da nisam pogledao nijedan Matrix film) i mislim da one nemaju šta da traže u horor filmovima, makar ukoliko ti filmovi žele da budu ozbiljnije shvaćeni od, naprimer, Bloodrayne ili Venom. Gledaoci koji, pak, cene apsurdne i nepovezane radnje, nelogične postupke, filmove koji nikako ne mogu da se završe hepiendom a upravo se tako završavaju ili naprosto oni gledaoci koji vole „toliko loše da je dobro“ filmove u drugoj polovini Malignant mogu naći pregršt materijala za zabavu. Nama je film ipak delovao kao da ga je snimio apsolutno netalentovani početnik koji se na neki način dočepao velikog budžeta te je njegov amaterski filmski uradak poprimio bogat vizuelni izgled.

Razmišljajući o filmu nakon gledanja došao sam do zaključka da je Wanova ideja o snimanju giallo omaža samo delimično tačna. Wan je kao eminentni horor autor upao u staru zamku, a to je da publici uvek mora servirati nešto novo. Pretpostavljam da je sa Malignant imao želju da popularizuje neki novi giallo stil, da nametne neke nove trendove u horor žanru, ali se iskreno nadamo da u tome neće uspeti. Malignant jednostavno mora biti kažnjen (da ne kažemo odstranjen) kako ne bi postao hit i vinovnik poplave sličnih naslova. Lično sam nekako preživeo najezdu sada skoro izumrlih found footage horora ali najezdu „inteligentnih omaža“ poput ovoga definitivno ne bih. Zamislite najezdu Malignant kopija, koje počinju jednom pričom i tematikom a onda se završavaju potpuno drugom, bez ikakve logike i poštovanja ikakvih pravila i zakonitosti... „Ovo do sada se ne važi, malo smo se sprdali“, poručuje nam Wan na sredini svog filma (a to će beskonačno ponavljati i brojni drugi mnogo netalentovaniji horor autori), „istina je zapravo ovakva, a vi je niste skapirali jer smo mi inteligentni a vi niste“... Mislim da je Malignant prilično slab film na više polja a kada ne bi dolazio od režisera takvog imena ne bi pokupio ni polovinu pozitivnih recenzija i predstavljao bi jedan od glupljih ovogodišnjih horora te postao predmet ismejavanja. Wan se nije držao one stare američke poslovice da ako nešto nije pokvareno ne treba ga ni popravljati pa sada umesto jednog dobrog sequela imamo dva loša filma.

+ vizuelni izgled filma je uglavnom odličan
+ originalna kamera i režija u nekoliko scena
— apsurdna i neduhovita parodija gialla
— suluda, nerezonska i nepovezana radnja
— predugačka sumanuta matrixolika akcija
 
Ocena: 4/10