HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Leigh Janiak

Nakon pogledanog prvog dela ove trilogije došao je red i na drugi, nazvan Fear Street Part Two: 1978, što znači da se dešava upravo pomenute godine. Iako zbog oslabog prethodnika nisam od sequela imao nikakva očekivanja zanimalo me je kako će autori predstaviti kraj 70-ih godina prošloga veka i da li će uspeti preneti makar delić prepoznatljive retro atmosfere iz brojnih slashera tog doba. Pa, moglo bi se reći da je rezultat svakako neočekivan, ali idemo redom...

Drugi deo se nakon kraće rekapitulacije nastavlja tamo gde je prethodnik stao, što je odlično. Na kraju prethodnika videli smo Deenu i Josha koji su bukvalno doneli zaposednutu Sam, Deeninu devojku, u kuću izvesne Berman, jedne od retkih osoba koja je preživela napad veštice i njenih pomoćnika. Dotična žena je preživela čuveni masakr u letnjem kampu Nightwing a ono što ćemo gledati u ovom filmu su njena sećanja na ta dešavanja. Pomenuta sećanja bi trebala dovesti do nekakvog rešenja, iskristalisati neke elemente koji bi pomogli u spašavanju zaposednute Sam ali i pojasniti gledaocima ko je famozna veštica i šta joj je viševekovna nakana... Radnja filma se dešava julskog leta 1978. godine i prati devojčicu Ziggy koja je od vršnjaka šikanirana samo zbog toga što je iz Shadysidea. U istom kampu se nalazi i njena starija sestra Cindy ali je ona čista suprotnost: Cindy je starija, smirenija, odgovornija, uspešnija, tu je i njen momak Tommy, i uopšte – prvi deo filma je uglavnom storija o dve sestre, njihovom odnosu, ali i odnosima među vršnjacima u letnjem kampu, sa akcentom na neshvaćenoj ali buntovnoj Ziggy. Ipak, omladinska idila ne traje dugo, u jednom trenutku zlo izlazi na površinu, jedan od posetilaca kampa biva zaposednut od strane veštice i kreće da slashuje sve na koje naiđe. I eto ti ga za tili čas jedan stari dobri masakr u letnjem kampu, u dobrom duhu 70-ih i 80-ih godina prošlog veka...

Jedna stvar koja upada u oči već tokom uvoda u kojem upoznajemo dve sestre i njihovo društvo je da Fear Street Part Two: 1978 karakteriše mnogo sporiji tempo od prethodnika. To je odlična stvar jer onako dinamično ispričana priča ne bi dobro pristajala vremenu u kojem se dešava radnja ovog filma. Nije ni da je 1994. godina odgovarajuća za prebrzu montažu, tako nešto više priliči dešavanjima u XXI veku, ali je činjenica da ovo što gledamo u kampu može bolje da se isprati, da se sve odvija natenane (čak i prerazvučeno u centralnoj fazi filma) a da su upravo iz tog razloga i glavni likovi dublji, životniji i simpatičniji. Razlike u tempu i montaži dva filma su još čudnije ako imamo u vidu da je režiser isti, ali neko je doneo takvu odluku i to je dobro. Gledaoci u prvoj polovini filma mogu uživati u letargičnoj retro atmosferi letnjeg kampa a film prilično uverljivo prenosi prepoznatljiv stil najpoznatijih horora tog doba koji se dešavaju na sličnim lokacijama. Nažalost ili ne ali film uglavnom prenosi i sve ono što jesmo gledali u starim summer camp slasherima: nijedan momenat iz Fear Street Part Two: 1978 ne bi se mogao oceniti kao previše originalan ili neviđen; sve što ovde vidimo već smo više puta videli, verovatno i u boljim izdanjima, ali imajući u vidu prvenac ovo nije neočekivano. Fear Street serijal jeste omaž nekim davnim horor vremenima pa je recikliranje starih filmova potpuno prihvatljivo.

Ono što nije prihvatljivo su dva problema kada krene slasher akcija, tačnije ubijanje klinaca. Prvi – sva ubistva se vrše istim hladnim oružjem a drugi je što ubistva nisu previše maštovita. Ubijanja se uglavnom dešavaju u mraku, znaju biti i van našeg vidokruga tj. van ekrana, ali ih sve odreda krasi nemaštovitost jer sekira je uvek samo sekira. Vidimo tu dosta brutalnosti (i dobre specijalne efekte) ali ne vidimo nijedno ubistvo koje bi po maštovitosto preteklo ono iz prethodnika (sečenje lobanje na rezaču za hleb). Reklo bi se da u ovom domenu film kaska za onim „iz 1994.“ , ali i za ogromnom većinom starih slasher filmova na koje se poziva. Već smo spomenuli da su likovi u Fear Street Part Two: 1978 veoma dobro predočeni i imaju neku dubinu, makar ako ih uporedimo sa centralnim likovima iz prethodnika. Nažalost, ovo se odnosi samo na tri glavna ženska lika (Ziggy, Cindy i njihovu prijateljicu Alice) dok su ostali karakteri, a posebno oni muški, veoma površni i ne služe ničemu osim da slashuju ili budu slashovani. Nijedan lik osim pomenuta tri neće nam se zadržati u pamćenju duže nego što traje njegov kadar, nijedan nema dublju pozadinsku priču, dužu istoriju, zanimljive replike, harizmatičnu pojavu ili simpatičnu njušku... Ne kažem da mi je to previše smetalo, jer je uvek lepše imati razvijenije ženske likove nego muške, ali upada u oči pa je red spomenuti. 

Nije nam se dopalo ni to što je veštica i dalje pod velikim velom misterije i što priča o njoj i dalje nije previše zanimljiva. Videćemo da li će se nešto promeniti u finalnom delu trilogije, koji bi veći akcenat trebao staviti na famoznu spodobu, njen život i smrt. S druge strane, lepo su uklopljene neke priče o njenim pomoćnicima. Što se tiče vremenskog perioda stvar pohvaljujemo. Obzirom da se film dešava na pomalo izolovanom mestu autori su imali mnogo lakši posao u dočaravanju 70-ih nego što je to bio slučaj sa sredinom 90-ih. Ruku na srce, treba reći i da je mnogo lakši zadatak dočarati taj period nego nedovoljno specifičnu 1994. ali ovde ne vidimo mnogo promašaja, nema tehnoloških gafova a svaka pesma koju čujemo osim što je veoma prepoznatljiva i dobro uklopljena apsolutno odgovara datom periodu.

+ bolje ispričan od prethodnika
+ odlična tri centralna lika filma
+ prepoznatljiva atmosfera 70-ih
— neatraktivna i nemaštovita ubistva
— sporedni likovi su svi odreda slabi 
 
Ocena: 6/10