HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Leigh Janiak

Dočekasmo još jedan ovogodišnji horor hit, možda i najveći kada je u pitanju Netflix produkcija. U pitanju je Fear Street trilogija, serijal zamišljen od tri nastavka koji se pojavljuju u veoma kratkom vremenskom periodu, svakog narednog vikenda. Ti vikendi su već za nama, tako da su se svi delovi ove trilogije pojavili i pronašli put do publike a prvi deo naziva Fear Street Part One: 1994 smo pogledali i evo utisaka koji, nažalost, nisu sasvim pozitivni. 

Fear Street trilogija je tinejdžerski slasher režiran od strane Leigh Janiak (Honeymoon) a rađen po motivima pisanog dela R. L. Stinea, čuvenog američkog pisca specijaliziranog za omladinske horor i fantasy novele. Upravo zbog toga morate imati u vidu da priča koju gledamo u ovom filmu nije sasvim prilagođena odraslim osobama već je neozbiljnija, na momente i bajkovita ali poseduje brutalne scene čime se automatski distancira od najmlađe publike. Ciljna grupa ovog filma su uglavnom tinejdžeri, mlađi gledaoci i oni koji se tako osećaju ali pod uslovom da su modernih shvatanja (o tome malo više u nastavku opisa). Na početku filma se upoznajemo sa dva susedna grada, od kojih je jedan siromašniji i u njemu su nasilne scene i ubistva veoma česta dok je onaj drugi bogatiji, luksuzniji, uređeniji a ono što je bitno – dva grada su međusobno sukobljena. Kada grupa klinaca iz siromašnog ode u bogatiji gradić i sukobi se sa imućnijim ali ništa manje obesnijim klincima dolazi do akcidenta koji će sasvim slučajno osloboditi drevno zlo koje je odgovorno za gomilu ubistava na tom području u prethodnim decenijama... Kada postanu svesni šta su učinili klinci iz siromašnijeg gradića će pokušati da zaustave ono što su pustili na slobodu ali to neće biti nimalo lako, naravno. I pored njihovog truda leševi će se ipak gomilati, u oba gradića ravnomerno, baš onako bratski.

Od Fear Street trilogije sam imao velika očekivanja, iako pre gledanja filma nisam imao uvid u trailer, niti sam imao bilo kakve druge informacije o samoj radnji. Ipak, hype se nije mogao izbeći i koliko god da izbegavam saznanja o novim filmovima koje nisam pogledao ipak sam negde pročitao da ova trilogija igra na retro kartu, da je u pitanju tinejdžerski slasher čija se radnja dešava u prošlosti i da je u ceo projekat uloženo dosta novca. Svakom dobronamernom i ničim izazvanom prolazniku bi nakon ovih redova odmah palo na pamet da očekuje pandana odličnom It (i nešto malo slabijem nastavku), ili možda eventnualno nekakav Summer of 84, pa tako i meni. Nažalost, nije prošlo mnogo minuta a moja ipak nešto veća očekivanja su potpuno iščezla, jer uvodna scena u šoping molu liči na sve samo ne na pomenute filmove. Zapravo, pomenuta scena najviše liči na one iz čuvenog Scream ali ja nisam fan tog filma i kompletnog serijala pa mi ni specifična bezlična atmosfera 90-ih nije nešto što cenim. Uglavnom, posmatramo napade maskiranog ubice na jednu mladu prodavačicu a to je samo početak brojnih napada maskiranog krvoloka (i njegove ekipe) koji će se dešavati tokom kompletnog filma. Ko je maskirani baja, ko su članovi njegove ekipe i ko im je vrhovni vođa neću otkrivati, samo ću reći da nije u pitanju ništa originalno već priča koju smo gledali mnogo puta.

Ono što me je možda i najviše razočaralo je prebrzi tempo filma. U Fear Street Part One: 1994 se sve odvija suviše brzo, kao u muzičkom spotu, ili kao u filmu koji je osmišljen za moderne generacije gledalaca koji ne trpe smor i svaku pauzu od nekoliko dosadnih filmskih sekundi koriste za proveru Instagram statusa na svom mobilnom telefonu. Ovde razgovori uglavnom ne traju duže od nekoliko rečenica, najveće dileme se završavaju posle pola minuta a rešenja za izlazak iz bezizlaznih situacija se pojavljuje posle sekund do dva. Da je režiser već pomenutog It radio Fear Street Part One: 1994 on bi trajao najmanje 4 sata, toliko ovde ima materijala a toliko je to sve sabijeno... Ovde nema vremena za udubljivanje u bilo koji element horora, samo možemo videti brutalno smenjivanje slika, konstantnu dinamiku ali i nemogućnost filma da stvori bilo kakvu atmosferu, ni onu retro, ni setnu, a ni onu horor. Da nema prilično talentovanih klinaca u glavnim ulogama (mada su neki od njih već na pragu 30-ih) film bi bio skoro negledljiv ali dotični uspevaju da koliko-toliko povežu film i vežu gledaoca uz njega pa čak i da stvore neku vrstu empatije. Kada jedan od glavnih klinaca smrtno strada gledaocu čak bude i žao, što je vrhunac sposobnosti ovog filma, ali ide na konto harizme aktera koja je isplivala u svim tim pokušajima autora filma da stvori nešto emotivno, duboko, smisleno i detaljno kao što je prosečan muzički spot neke eminentne pevačke zvezde.  

Fear Street Part One: 1994 se uglavnom sastoji od kliše scena starijih čak i od godine u kojoj se navodno dešava film ali te scene nisu implementirane u film u meta stilu, kao komentar, štos, kritika ili možda sprdnja, već isključivo onako kako se kliše scene ubacuju u mnoge nemaštovite savremene horor filmove. Da li je ovo posledica književnog dela po kojem je film nastao zaista ne mogu reći ali je činjenica da ovde malo koji događaj ostaje duže u sećanju. Ono što može ostati u sećanju je neozbiljnost i nerealnost, pa budite upozoreni. Ovde nijedan kadar ne odaje utisak da se dešavanja zaista odvijaju u nekom postojećem svetu: roditelji dece ovde skoro da ne postoje, baš kao što ne postoje ni drugi odrasli stanovnici dva gradića, i posle desetak leševa jedini koji vodi istragu je lokalni šerif (kome klinci nabrzinu kradu pištolj), a ulice su potpuno puste tako da se naši mladi junaci slobodno mogu vozikati ukradenih hitnjakom. Ceo film dosta dobro izgleda i vidi se da je bogato (čitaj: skupo) produciran, zadovoljavajuće je kadriran a specijalni efekti su veoma dobri, kao i izgled spodoba koje slahuju. Film poseduje veoma brutalna ubistva ali sva osim jednog nisu previše maštovita i za dugo pamćenje (kada budete videli pomenuto ubistvo – znaćete). No, kao takva veoma pašu ovom generičkom filmu koji ni za trenutak nema bilo kakvu atmosferu i ni za trenutak ne može uplašiti gledaoca. 

Poslednje ali ne i najmanje bitno – vizuelni identitet koji vidimo u Fear Street Part One: 1994 veze nema sa pomenutom godinom već predočava dati period na način kako ga zamišljaju moderne generacije. Tek tu i tamo vidimo neke specifičnosti iz 1994. godine, poput karakterističnih metal majica, mada i to više pristaje prethodnoj deceniji, a čuju se i neke muzičke numere s početka 90-ih. Međutim, 1994. godine dečaci nisu nosili feminizirane frizure, niti je bilo u trendu kao dečak posećivati frizera, nije bio hit kao srednjoškolka biti u otvorenoj lezbo vezi, nije se koristio današnji sleng, a i neke pesme koje čujemo u filmu su se pojavile tek u drugoj polovini 90-ih. Ovakvih propusta ima mnogo a najbolji primer kretenizma koji film servira je jedan lik koji konstantno chatuje preko Amige 2000 koja ima instaliran Windows a ekran joj je visoke rezolucije. 

+ veoma brutalne scene ubistava
+ neki klinci u glavnim ulogama
— prebrz tempo filma; brojni klišei
— bez ikakve atmosfere ili jezivosti
— loše prikazan vremenski period
 
Ocena: 4/10