HOROR FILMOVI (I SF)

I konačno je došao taj dan, zapravo veče, kada smo na premijeri pogledali jedan od većih (a možda i najveći) ovogodišnji horor hit – The Conjuring: The Devil Made Me Do It, u narodu poznat i kao The Conjuring 3. Ovaj opis pišemo sutradan, čisto da bi se slegli svi utisci, ali od utisaka se ne može pobeći, bili oni dobri ili loši, pa hajde da ih podelimo sa vama. Pre čitanja ove recenzije savetujemo da pročitate i recenzije za The Conjuring i The Conjuring 2, kao što vam savetujemo i da pre gledanja ovog filma pogledate oba prethodnika.

Poput pomenutih prethodnika i The Conjuring: The Devil Made Me Do It koristi isti vizuelni stil odjavne i najavne špice, isti font i logo, specifični titlovani uvod, takođe koristi arhivske zvučne zapise i autentične fotografije likova tokom odjave a vizuelno-konstrukciona konekcija sa prethodna dva dela serijala zadržana je i činjenicom da je baziran na istinitim događajima, na čuvenom ”Devil Made Me Do It” slučaju koji je potresao američku javnost početkom 80-ih godina prošlog veka. U tom slučaju, a takođe i u ovom filmu, 11-togodišnji dečak bejaše zaposednut demonom. Kada njegovi roditelji više nisu znali šta da rade kontaktirali su Eda i Lorraine Warren a ovi su skupa sa nekim sveštenikom pokušali izvršiti obred egzorcizma nad klincem. Obred je potrajao nekoliko dana (u filmu je prikazana samo spektakularna završnica) a po svedočenjima prisutnih demon je iz dečaka preleteo u takođe prisutnog Arneja, momka sestre zaposednutog klinca. Nakon što se sve primirilo, a naivni poverovali da je prisustvo demona nestalo, Arne najednom ubija svog poslodavca nakon čega biva uhapšen. Tokom suđenja njegov advokat je tvrdio da je Arne bio zaposednut, ali je u takvu tvrdnju sud zaista teško ubediti. Tu na scenu stupaju Ed i Lorraine Warren i kreću u istragu koja bi trebala skinuti krivicu, ili makar deo nje, sa Arneja koji u zatvoru čeka smrtnu presudu i nema baš mnogo vremena... A da stvari ne budu suviše jednostavne električna stolica nije jedino što se nameračilo na Arnejev život...

Ovaj ovlaš prepričani uvod se zaista bazira na stvarnim činjenicama ali od tog trenutka, dakle od početka istrage Warrenovih pa sve do epiloga (koji je takođe stvaran), mahom postaje fikcija. U kojoj meri fikcija – teško je reći, ali je u utisak – uglavnom. Nama drag dvojac se upušta u ne previše uverljivu istragu koja započinje ispod prostorije gde se demonsko prisustvo prvi put pokazalo (u sceni koja kao da je omaž originalnom A Nightmare on Elm Street i sceni sa Johnnyjem Deppom), nastavlja se u policijskoj stanici odakle seže u šume podno grada, a završava se u katakombama nedaleko od reke i uključuje neutralizaciju famoznog demonskog portala. Kao što već zaključujete – The Conjuring 3 napušta oprobani recept koji uključuje zaposednutog člana porodice u zaposednutoj kući, sistem koji je odlično funkcionisao u oba prethodnika, i prikazuje isključivo zaposednute osobe, bez jezive uklete građevine i bez članova porodice koji bi bili svojevrsno sidro. Bez tog lokacijskog i ljudskog sidra Warrenovi bauljaju ukrug po celom okrugu, često se vraćajući na neke lokacije, a najveći problem takvog stila pripovedanja je što film gubi na tenziji, autentičnosti i atmosferi koju nudi stara i zaposednuta lokacija te likovi za koje se vezujemo. Ima tu nekoliko dobrih lokacija, poput šume u kojoj se desilo nešto jezivo, ali ni ta i takva šuma ne može zameniti jezivu staru kuću na periferiji, škripu sa tavana, lupnjavu u šupljim zidovima ili sablasno mračni podrum.

Drugi problem filma je suviše kratka arhivska građa čuvenog slučaja na kojem se ovaj film temeljio, pa su autori pribegli veštačkom produžavanju radnje i to elementima koji nemaju baš velike veze sa osnovnom pričom. Autori su svakako mogli veći akcenat staviti na sudski proces, koji je ovde nažalost samo sporedno prikazan, ali su verovatno zaključili da bi treći deo Conjuringa tada suviše ličio na The Exorcism of Emily Rose i da bi postao više drama nego čistokrvni horor film. Stoga su pribegli skretanju radnje u smeru alternativnih istraga i poseta nekim nepovezanim lokacijama koje služe kao okidač za dalje odmotavanje filma, a cilj ovih rešenja je da se gledaocima serviraju horor scene. Za razliku od The Conjuring 1, koji je održavao dobar balans između zaista jezivih i jump scare scena i The Conjuring 2, koji je nudio veći broj jump scareova nego stvarne jeze - The Devil Made Me Do It nudi gotovo isključivo jump scare momente, potpomognute bezobrazno glasnim i napadnim zvučnim efektima, što ne smatram previše pozitivnom pojavom u horor žanru već netalentom autora i pokušajem dodvoravanja mlađoj publici. Film je prepun iznenadnih lupnjava, iznenadnih udaraca i iznenadnih pojavljivanja monstruma iza leđa junaka koji je trenutno u kadru, iako monstruma sekund ranije tu nije bilo. Nekoliko jump scare momenata znaju da štrecnu gledaoca ali se vremenom ogugla na ove audio-vizuelne trikove jer se ponavljaju u nedogled.

Priča koju posmatramo nije previše zanimljiva, makar ukoliko je poredimo sa pričama iz prethodnika, a pred kraj postaje pravi nonsense koji je u suprotnosti sa natpisom ”based on true story” koji ponosno krasi svaki The Conjuring film. Osim priče očigledni problem filma je i režija Michaela Chavesa (The Curse of La Llorona), čoveka koji nije dorastao jednom Jamesu Wanu i koji jednostavno ne uspeva da iz određenih lokacija izvuče ono što bi izvukao Wan. Zauzvrat, kada već ne mogu dobiti jezu, atmosferu i likove za koje se mogu vezati gledaoci dobijaju nekoliko akcionih scena, koje dodatno umanjuju uverljivost filma, flashbackove davnog upoznavanja Ed i Lorraine, prikaz njihove trenutne ljubavi (što smo već videli u The Conjuring 2 u dosta boljem izdanju) ali i nekoliko komičnih momenata, što je takođe u suprotnosti sa dosadašnjim The Conjuring filmovima, mada smo naznake toga videli još u drugom delu. Ne kažem da ove scene nisu duhovite, čak su se veoma dopale gledaocima u bioskopu koji su 3x mlađi od moje malenkosti, ali mislim da narušavaju utisak o The Conjuring 3 kao neprikosnovenom horor filmu i modernom simbolu strave i užasa. The Conjuring: The Devil Made Me Do It nikako ne može biti ono što je The Conjuring 1 bio 2013. godine jer ne nudi gotovo nijedan originalni momenat a horor scene kojima nas bombarduje su viđene stotinama puta, često u mnogo boljim izdanjima. Film koji pretenduje da postavi nove standarde i da bude ako ne i sam legendaran onda makar da uspešno nastavi serijal kultnog horora ne bi trebao reciklirati horor scene drugorazredne horor produkcije, ali ni momente koji su pozajmljeni iz pojedinih horora klasika (osim gore pomenute scene sa vodenim krevetom vidimo i jedan legendaran kadar iz The Exorcist).

Pitate se da li treći The Conjuring uopšte poseduje nešto dobro? Poseduje, naravno, a to je pre svega dinamika jer se na ekranu konstantno nešto dešava, bez trenutka predaha, ne dozvoljavajući tako klincima u bioskopskoj sali da puste svoje telefone i društvene mreže. Pohvaljujem i verno dočaran vremenski period kao i izuzetno efektnu muziku (pogotovo je dobro ukomponovana pesma benda Blondie). U konfuznoj i nezanimljivoj priči se zadovoljavajuće snalaze Patrick Wilson i Vera Farmiga, doduše manje uverljivo nego ranije jer je i materijal koji im je bio na raspolaganju dosta slabiji. Uglavnom su dominantni na ekranu i tek na trenutke deluju kao karikature svojih nekadašnjih likova, opet zahvaljujući slabijoj priči i scenariju. Ipak, šteta bi bilo da ovaj film bude poslednje što smo videli od ovog dvojca a to je svakako moguće, možda i izvesno. Lično bih voleo da The Conjuring dobije četvrti nastavak, i to što ranije, kako bi se serijal vratio na stare staze a ovaj nastavak bio što pre zaboravljen. Autori bi se trebali vratiti korak ili dva unazad, napisati priču koja više podseća na prva dva dela serijala (bez obzira da li se bazira na stvarnim događajima ili ne) i obavezno angažovati Jamesa Wana, bez obzira na finansijsku prepreku. A dok se to ne desi imaćemo priliku da budemo svedoci proširivanja The Conjuring univerzuma. Autorima ovog filma je to očigledno mnogo važno, pa su nam i ovog puta predstavili nove sporedne likove i „zanimljive sitnice” oko kojih bi se u budućnosti mogli snimati razni spin-offovi i paralelni serijali sa svojim sequelima.   

+ dinamičan film prepun akcije i horor momenata
+ Patrick Wilson i Vera Farmiga su i dalje odlični
— slabija i konfuznija priča nego u prethodnicima
— dosta slabija atmosfera i slabiji sporedni likovi
— režija, jump scare, predvidljivost, neoriginalnost
 
Ocena: 4/10