HOROR FILMOVI (I SF)

Jedno od boljih horor ostvarenja godine 2020. dolazi nam sasvim neočekivano od režiserskog dvojca koji stoji iza filma Cooties (2014), i izvesnog meni nepoznatog scenarističkog trojca, što sveukupno ipak nije dovelo do haosa sa filmom Becky. Iako ne previše originalan, i naoko veoma sličan nekim filmovima koje ste već overili, Becky je iznenađujuće uspeo film na temu koju obrađuje i prilično zadovoljavajuće ostvarenje kojem se malo toga može zameriti.

Mnogi kritičari i gledaoci Becky opisuju rečima „brutalni Home Alone”, i to je uglavnom tačno, mada film nudi još štošta. No, da bi se došlo do centralnog dela radnje mora se istrpeti poduži uvod koji ni u kom slučaju nije dosadan jer nam jasno nagoveštava da nešto loše predstoji i da se dve paralelne priče koje pratimo, i koje se neprestano prepliću, moraju susresti u jednom trenutku i na jednom mestu – u brvnari pored jezera. Upravo u ovu brvnaru se uputila mala Becky, buntovna trinaestogodišnja devojčica, prkosna zbog nerazumevanja svoga oca i usamljena, skrhana bolom zbog nedavnog gubitka svoje majke. Becky u brvnari doživljava još jedan šok budući da je otac dovodi na to mesto potpuno nepripremljenu: u brvnaru dolazi i očeva tamnoputa devojka s kojom on namerava da se oženi, tu je i njen klinac, a Becky sve doživljava kao izdaju i još dublje zapada u stanje razočarenja pomešanog sa besom... Ona ostaje potpuno sama i u naletu emocija beži iz brvnare u šumsku kućicu, što je, pokazaće se, ključni trenutak u njenom životu. Naime, nedugo zatim na vratima brvnare pojavljuju se sumnjivi tipovi za koje se ispostavlja da su pobegli robijaši nacisti koji dolaze po svoj davno sakriveni plen i neće prezati od nasilja i ubijanja kako bi do njega došli...

E od ovog trenutra kreće neka varijanta home invasiona, recimo nešto što podseća na Funny Games. Ono što gledamo ni u jednom momentu nije mučno poput pomenutog austrijskog filma ali postoje uznemirujuće scene nasilja, čak i nad maloletnim licima i životinjama, pa budite upozoreni. Postoji i zavidna doza napetosti jer su otac, njegova verenica i njen sin zatočeni u brvnari dok je Becky nedaleko od nje i ima uvida u ono što se dešava unutar drvenih zidova. Kada robijaši nacisti saznaju da se ono što traže (a to je izvesni ključ) zapravo nalazi kod odbegle Becky počeće da je progone po šumi ali će se situacija ubrzo izmeniti: progonjena klinka ubrzo postaje mačka, nacisti bivaju ono što i jesu – miševi, a gledaoci mogu da se prepuste brutalnom Home Alone filmu, kao što mnogi kritičari i navode. Home Alone aspekt filma se ogleda u tome što se Becky umesto jednostavne predaje ili eventualnog bega odlučuje na borbu. Ona koristi sve što joj je na raspolaganju, a pre svega svoje moždane vijuge, da osmisli zamke koje postavlja po šumi i kojima brutalno i trajno neutrališe onog robijaša koji na nju nabasa. Osim „mašte” i inteligencije veoma joj pomaže odlučnost, ali i nagomilani bes koji se u njoj skupljao ko zna od kada i kulminirao naletima agresije. Čini se da je Becky već duže vreme bila na ivici da eksplodira a „jadni” nacisti su došli kao poručeni...

Iako se na scenariju filma izređalo troje ljudi priča je prilično jednostavna i dobro napisana, sa tek nekim problemima koji se tiču nejasnoća određenih poteza. Filmu se uglavnom stavlja primedba da nije dovoljno jasno pojašnjeno šta predstavlja ključ, a ja bih mu zamerio i još nekoliko detalja koji se tiču finalne scene te nekih preterivanja kod brutalnosti (scena sa odsecanjem oka). Režija filma je odlična, dvojac iza kamere izuzetno uspešno gradi napetost i tenziju ali i pribegava zanimljivim rešenjima te radu kamerom. Odličnim ocenjujem preklapanja radnje koje vidimo u početnoj fazi filma, kao i montažu kod komunikacije Becky i vođe nacista kada iako se oba sagovornika nalaze dosta udaljeni film nam ih prikazuje u jednom kadru, svake sekunde sve bliže jedno drugome. Film nema praznog hoda, ne dozvoljava gledaocu da predahne, ali ga ni ne „časti” patetičnim momentima čak ni kada dobri likovi stradaju. Zauzvrat, gledalac posmatrajući ovaj film dobija satisfakciju, baš kao u svakog dobrom revenge triler filmu, a ovde još i više, jer nije čest slučaj da preslatka curica brutalno presudi odvratnim nacistima. Kada sam pomenuo curicu – mora se reći da je Becky film Lulu Wilson, koju pamtimo iz Deliver Us from Evil, Ouija: Origin of Evil i Annabelle: Creation. Lulu je preslatka devojčica, tužna i skoro potpuno sama, ali se već u sledećem trenutku pretvara u pravu mašinu za ubijanje, bez trunke emocija i sa nepredvidivim postupcima.

Bila bi velika filmska nepravda kada Lulu ne bi izrasla u jednu od vodećih glumica horor žanra, kao što bi bila nepravda da Becky ne dobije i svoj sequel, jer za tako nešto postoje elementi. Budući da je film pokupio brdo dobrih ocena začudio bih se da autori ne razmišljaju u tom pravcu. Becky je film Lulu Wilson, ona je centralni karakter filma i sve se vrti oko nje, od prve do poslednje sekunde, ali rezultat svakako ne bi bio tako dobar da nije i odgovarajuće kvalitetne glumačke podrške. Osim Lulu u filmu glumi Kevin James kojeg mnogi znaju iz žanra komedija pa im je pojavljivanje dotičnog u ulozi vođe nacista više nego neobično. Kevin je odradio zavidan posao, baš kao i njegov ogromni kompanjon Robert Maillet. Joel McHale u ulozi oca je pristojan, a Amanda Brugel u ulozi njegove verenice nešto bolja. Poslednje, ali ne i najmanje bitno, svako ubistvo u filmu će vam ostati u pamćenju kao veoma brutalno i bolno, grafički efektno i prikazano pristojnim specijalnim efektima. Ubistva se, kao i veći deo filma, dešavaju danju što takođe doprinosi pozitivnom utisku. Subjektivna zamerka odnosi se na mali broj ubistava, budući da je broj nacista begunaca ograničen, ali verujem da mala Becky ima još besa u sebi za jedan pristojan sequel.

+ Lulu Wilson u ulozi Becky
+ klinka koja se sveti nacistima
+ vrlo brutalna i krvava ubistva
+ odlična režija; Kevin James
— neke nejasnoće u vezi ključa
 
Ocena: 8/10