HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Ruben Fleischer

Uloge: Woody Harrelson, Jesse Eisenberg, Emma Stone

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1560220/

Trailer: https://youtu.be/ZlW9yhUKlkQ

Pogledajte još: Zombieland (2009)

Gledajući originalni Zombieland iz 2009. godine naučili smo mnogo toga a neka stečena znanja učvrstili, recimo da nastavke odličnih filmova ne treba raditi. I zaista, dugo vremena je delovalo da Zombieland neće dobiti svoj od publike ipak željno očekivani sequel; godine su prolazile a tek početkom 2016. je obelodanjeno da se radi na nastavku dogodovština Tallahasseeja, Columbusa, Wichite i Little Rock. Tri godine nakon toga Zombieland: Double Tap je ugledao svetlucave okice više nego željne publike a mnogo kasnije nego što sam trebao film sam i sam pogledao, snižavajući očekivanja ali i dalje gajeći nadu da nastavak jednog Zombielanda nikako ne može biti loš film...

Već na samom otvaranju filma primećujemo da se kontinuitet s prethodnikom nastojao održati, makar kada je muzička podloga u pitanju. Za razliku od prvenca, kada su autori hteli ali nisu uspeli obezbediti pesmu benda Metallica Master of Puppets (već samo očigledno dosta jeftiniju For Whom the Bell Talls), sada su uspeli, verovatno za mnogo veću svotu novca. Da je ovde budžet trošen na za kvalitet filma nebitne stvari (poput marketinga) primećujemo veoma brzo, još tokom uvoda. Naime, već sam uvod filma Zombieland: Double Tap pokazuje standardnu boljku nastavaka uspešnih filmova a to je – da autori nisu znali šta da rade sa svojim junacima, da nisu imali mašte, volje, želje ili možda talenta, pa su naprosto skarabudžili zaplet koji se, kao i obično, svodi na „more of the same“ a zapravo na ništa. Dobro poznati likovi sada su deceniju stariji nego u prethodniku, što se pogotovo vidi po dosta odraslijoj Little Rock, a vreme uglavnom provode gluvareći po devastiranom gradu, u „kupovinama“ robe u supermarketima (američka prehrambena roba je definitivno supertrajna) a onda i u suživotu u svom ogromnom domu – takođe devastiranoj Beloj kući, što je jedan od retkih uspelih štoseva u prvih 15-tak minuta filma.

Dakle, uvod nam jasno stavlja do znanja da će ovo biti još jedan sequel u kojem se autori i glumci svojski trude da nasmeju publiku ali im to malo kada polazi za rukom a da tu nije kraj problemima pokazuje i početak zapleta, kada film, takođe po uzoru na prethodnika, dobija svoj rollercoaster, ovoga puta iz mnogo banalnijeg razloga. Naime, Little Rock nestaje, ekipa mora da je traži pre nego što bude suviše kasno pa eto još jednog razloga za putešestvije kroz američku nedođiju koja je pretrpana zombijima i tek ponekim preživelim i nezaraženim čovekom. Gledalac ima utisak da je ovaj ili sličan zaplet već gledao ranije, ali da je onomad sve bilo nekako zanimljivije, duhovitije, spontanije i poletnije, i to je svakako istina. Autori su bili svesni manjkavosti pa su pribegli standardnom razbijanju deja-vu monotonije ubacivanjem novih likova. I dok su neki likovi potpuno suvišni (vlasnica Elvisovog hotela, kao i sva dešavanja u vezi nje) oni drugi su toliko uspešni da se ima utisak kako su u potpunosti ukrali show od nama dobro poznatih njuški. Ovde pre svega mislim na praznoglavu plavušu po imenu Madison koja je pravo osveženje i oko koje se, stiče se utisak, dešava većina duhovitih situacija i vodi većina urnebesnih dijaloga.

Ostatak ekipe – mrka kapa, kao da su došli da odrade tezgu i odu kući, mada dotični likovi nikako nisu krivci za slab scenario i ne nose ni mrvicu odgovornosti za nenadahnute rečenice koje izgovaraju. Glumci se svojski trude da iznesu mestimično prilično slab i neuverljiv tekst i više puta ponavljaju gotovo identične rečenice, poput one da je Madison ostala živa jer zombiji jedu mozak a ona ga nema. Zanimljivo ali i jadno deluje nemaštovitost ovog filma i očajnički trud da se proizvede nešto smešno. Autori kao da su bili ubeđeni da će nam izmamiti osmeh samo zbog toga što na ekranu vidimo likove koji su nam onomad bili smešni a u ovom problemu se nisu našli samo gospodin Harrelson i ekipa već i jedan Bill Murray, čije pojavljivanje u završnici i iskašljavanje mačijih dlaka deluje skoro embarrassing. Ne mogu se oteti utisku da je ovo morao i trebao biti duhovitiji film ali na neku malo drugačiju temu. Čak i uvođenje novih zombi pravila na kojima se besomučno insistira ovde deluje neduhovito i dosta jalovo a i novi tipovi mutiranih zombija nisu iskorišćeni do maksimuma već samo kao povod za finalnu borbu.

Zombieland: Double Tap vizuelno izgleda dva koplja bolje od bilo kojeg zombi horor filma kojeg se možete setiti pa ako nije originalan i duhovit onda makar nek prija oku. Zarasla Bela kuća deluje upečatljivo, dobar deo američkih ruralnih područja takođe a finale obeležava masovna borba i spektakl (zamalo). Specijalni efekti su izuzetni, baš kao i izgled zombija, a krv vrca na sve strane, iako bi većinu prilivene digitalne krvi odmah trampio za humor... Da ne budem suviše oštar: Zombieland: Double Tap nije dosadan film, prilično je dinamičan, šaren i lep za oko, poseduje neke duhovite trenutke ali je naprosto breme odličnog prethodnika bilo toliko da se nije uspeo izboriti sa tim... Da li mi je žao što sam pogledao film? Ne, svakako, ovo je ipak ugodno provedenih sat ipo nakon kojih ostaje žal što je većina stvari u Double Tap na nižem nivou nego 2009. godine. Da li mislim da treba snimati Zombiland 3? Svakako ne. Ali to nikako ne znači da ga neću pogledati, naravno.