HOROR FILMOVI (I SF)

Budući da volim horor filmove o duhovima jedan film poput Mary, o zaposednutom brodu na sred pučine okeana, jednostavno se morao pogledati, tim pre što je već po posteru jasno da film ima više nego dobru glumačku postavu. Možda bolje da sam umesto covera pogledao ime režisera (Megan Is Missing) i scenariste (The Shallows, Vanishing on 7th Street) jer me njihovi dosadašnji radovi nisu oduševili... No, krenimo redom.

Film počinje snimcima iz vazduha (jer dronovi nikada nisu bili jeftiniji) brodića u plamenu na pučini okeana, zatim se dešavanja hitro premeštaju u sterilnu policijsku stanicu gde blago povređena ali zato psihički izuzetno istraumirana ženska osoba daje iskaz policijskim službenicima. Veoma brzo iz njene potresne ispovesti saznajemo da se zove Sarah, i da se nedavno ukrcala na brodić imena Mary, skupa sa svoje dve ćerke i mužem Davidom, okorelim moreplovcem čiji je dečački san bio da ima upravo takav brodić. Sasvim slučajno David je dotični brodić nedugo pre plovidbe ugledao na nekoj licitaciji, nije mu bilo mnogo važno što je svaka njegova posada tragično nastradala (pandan porodicama koje prilikom useljavanja u zaposednute kuće nikada ne obraćaju pozornost za sudbine prethodnih stanara), odmah se vezao za njega i bacio na pripremu za prvu plovidbu. Ubrzo nakon porinuća počinju da se dešavaju sumnjive stvari, u početku sitnice tako svojstvene ghost hororima, a kasnije i prave tragedije koje su, naravno, očekivane, ne samo zato što je ovo horor film već i zbog toga što na samom početku znamo ko su preživeli.

Mane ovog filma se mogu grupisati u dva velika minusa: budžet i scenario. Scenario je ovde glavni kamen spoticanja, i zbog stila pripovedanja koji isključuje iznenađenje i šok (odmah znamo ko je preživeo a ko ne) i zbog brojnih klišea koje vidimo tokom plovidbe brodićem. Ukoliko umesto brodića zamislimo klasičnu američku ukletu kuću zaključićemo da smo film Mary već gledali bezbroj puta, uglavnom u boljim (čitaj: efektnijim) izdanjima. Znate ono, muž kupuje kuću/brodić za poslednju porodičnu ušteđevinu i očajnički se bori da održi porodicu na tom mestu kao da mu je to poslednje u životu, jedini ne primećujući da se dešava nešto čudno i veoma opasno i da mu upravo ta kuća/brodić razara porodicu i uništava im život. Ili: supruga na sve načine pokušava da objasni suprugu da se u kući/brodu dešava nešto jezivo što ih može koštati života, naravno on ne želi da čuje za to i sve pripisuje njenom umoru, starosti kuće/broda čije daske škripe itd. Ili: mlađa ćerkica veoma brzo počinje da se čudno ponaša, osim što ima nekakvog imaginarnog prijatelja s kojim razgovara počinje i da crta jezive crteže na kojima su ubijeni članovi njene porodice. Naravno, ovo nikoga ne uzbuđuje sve dok ne bude suviše kasno.

Verovatno da nije ni toliki problem u pomenutim klišeima, jer ih danas svaki moderni horor film ima, u većoj ili manjoj meri. Problem je što sve što vidimo ne deluje previše ubedljivo, deluje dosta amatersku uklopljeno i gledalac se neće uspeti uživeti u ono što se dešava na ekranu. Nijednu emociju neće izazvati sudbine i tragedije likova koje gledamo a za to je još jednom krivac scenarista, ili možda neko ko je odgovoran za montažu. Jednostavno – ovde nedostaju neki delovi filma koji ili nisu snimljeni ili su netragom nestali u postprodukciji. Kada prvi putnik na brodu postane zaposednut i kada počne čudno da se ponaša (najblaže rečeno) ekipa ga ostavlja na obali. Njegovu dalju sudbinu doznajemo isključivo iz jednog prepričanog telefonskog razgovora što je zbilja loše rešenje. Nisam zagovornik da sve mora biti eksplicitno ali ukoliko je to jedan od pet putnika na brodu, i ukoliko je to osoba koja je vezana za jednog člana porodice, red je da vidimo kako je pomenuta zaposednutost dovela do njegovog psiho –fizičkog sloma a zatim i do smrti. I u daljem toku filma ima nedostajućih scena (samo finalna može imati opravdanje) ali nisam uspeo shvatiti zbog čega filmu nedostaju neki delići koji bi kod drugih horora bili podrazumevani, očekivani i obavezni.

Skromni budžet se ogleda u kvalitetu fotografije i povremeno dosta sterilnim ambijentima. Najpribližnija definicija vizuelnih kvaliteta ovog filma bila bi da on veoma liči TV produkciji, pa ukoliko želite nešto dobro producirano bolje preskočite Mary. Sve ove gore nabrojane mane su još čudnije ukoliko imamo u vidu da su glavne uloge ovog filma pripale jednom Garyju Oldmanu i jednoj Emily Mortimer (plus Stefanie Scott iz Insidious: Chapter 3), glumcima koji zaslužuju itekako bolji film od ovoga. Gospođa Mortimer se ovde definitivno nije obrukala a gospodin Oldman možda i jeste, tim pre što je njegov lik neuverljivije napisan i uglavnom se ne ponaša realno i ubedljivo. Da ne bude kako sam suviše kritičan: Mary je gledljiv film, gledalac neće gledati na svoj sat tokom njegove projekcije, dobro je odglumljen (u okvirima manjkavog scenarija), povremeno ima dobru atmosferu i nekoliko uspelih jump scare momenata ali je glavni utisak kako je film na ovu temu, na datoj lokaciji i uz ovaj kasting jednostavno morao biti bolji.

+ dobra lokacija za jedan horor film
+ zaista odlična glumačka postava
— film često veoma jeftino igleda
— dosta scena se bukvalno ne vidi
— brojni klišei; nedovoljno strašan
 
Ocena: 5/10