HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: David Pastor, Àlex Pastor

Uloge: Quim Gutiérrez, Jose Coronado, Marta Etura

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1935914/

Trailer: https://youtu.be/Ky4T9cIXN5g

Pogledajte još: Carriers (2009)

Teška su vremena, virus se iz bratske Kine raširio po celom svetu, ljudi su uglavnom (samo)izolovani po svojim domovima a jedna od zanimacija kojoj pribegavaju čitaoci ovog bloga je (logično) i gledanje horor/SF filmova. Možda će neki reći da ovo nije savršen trenutak za ciklus horor/SF filmova o virusima, epidemijama i pandemijama ali mislim da upravo ovakvi filmovi mogu koristiti u ovim teškim vremenima. Evo i zašto...

Iz postapokaliptičnih filmova o raznoraznim opasnim i smrtonosnim virusima se ponekad može više naučiti o situaciji sa kojom se susrećemo nego iz senzacionalističkih informativnih TV emisija, bombastičnih novinskih članaka ili neproverenih objava na društvenim mrežama koje bez ikakvog osnova izazivaju paniku i usmeravaju energiju i bes naroda na pogrešne strane. Hladne glave i smireno treba biti svestan situacije, slušati savete nadležnih, pridržavati ih se i – naravno, gledati odgovarajuće filmove. Filmovi poput Los últimos días, iliti po naški The Last Days, na prilično realan način govore o onome što sledi nakon pojavljivanja smrtonosnog misterioznog virusa i prikazuju kako ljudi preživljavaju po zgradama i podzemlju velikog grada, u ovom slučaju Barselone. Film počinje u jednoj ovećoj kancelariji na ko-zna-kojem spratu visokog poslovnog oblakodera i prikazuje grupu preživelih radnika-programera koji već neko vreme silom prilika žive u prostoru koji je do nedavno bio samo njihovo radno mesto. Nešto kasnije saznajemo koliko su već vremena zatočeni u poslovnom prostoru koji je pretvoren u životni, a film nam u daljem toku putem flashbackova servira kadrove koji su neposredno prethodili početku katastrofe.

Nije spoiler jer ćete ovo svakako videti u početnom stadijumu filma: jednog jutra, praktično niotkuda nešto se desilo, nešto vezano za vazduh, ili možda sunce, niko ne zna, uglavnom, otvoreni prostor je iznenada postao veoma negostoljubiv po stanovnike (makar ovog dela) Zemlje pa je svako ko se našao na brisanom prostoru veoma brzo skončao svoj život u velikim mukama. Preživeli su prinuđeni da se povuku u zgrade, ili još dublje, u podrume i podzemne tunele metroa. Naravno, manjak hrane i drugih neophodnih sredstava za život, a gubitak novca kao sredstva plaćanja i države kao takve, kao sredstva kontrole stabilnosti na svim novoima (pa i bezbednosnim), dovela je do prilično standarnih stvari za date situacije: stvaraju se bande koje kontrolišu određene delove grada, ili još preciznije – delova tunela, stanica metroa, dojučerašnjih marketa, a sve u cilju zaštite svojih života od drugih bandi i pljačkanju slabijih, koji povremeno naiđu ili do kojim mogu dopreti. E, u celoj toj tarapani se zadesio i naš junak programer po imenu Marc... Neposredno pre tragedije izdešavale su se neke stvari između njega i njegove devojke (možete i da pretpostavite koje) pa on sad mora po cenu života da je pronađe u devastiranom gradu, a ona je ko zna gde...

Prvi deo filma je ispričan na standardni način a upravo volim takav način odmotavanja... Delove sadašnjosti i onoga što je prethodilo početku katastrofe posmatramo isprepleteno. Primedbu stavljam na to što je elemenata iz prošlosti mnogo manje nego što bih voleo, što je možda i subjektivni ustisak, pa je stoga na neke likove i na neke odnose utrošeno manje vremena a zbog toga film ne uspeva da emotivno dosegne standarde koje je postavio u svojim drugim aspektima. Recimo, odnos Marca i njegove devojke je prikazan u dovoljnoj meri ali sam mišljenja da je bilo i emotivnijih veza na filmskim ekranima, ne samo u španskim filmovima. Takođe, odnos Marca i njegovog šefa, koji je umnogome važniji za film, takođe pati zbog nešto zbrzanijeg uvoda, jer bi kasniji preokret bio još efektniji da je na njihov „mirnodopski” odnos utrošeno više scena. Odnos ove dvojice dojučerašnjih saradnika i, zašto da se lažemo – neprijatelja (odnos šef – radnik) koji sada silom prilika moraju da budu skoro nekakvi prijatelji i ljudi od poverenja (sarađuju i jedan drugom pomažu u očuvanju života dok se svako bori za mnogo ljudskije ciljeve nego za vreme poslovnog odnosa) je najjači utisak koji film ima da pruži. Lično, ipak, ne verujem da zloglasni poslodavci/šefovi ikada mogu postati ljudi ali film govori drugačije i to je svakako pozitivno.   

Film je ispričan iz Marcovog ugla a njegov život, njegovi postupci, njegove emocije i njegova sudbina isključivo su u fokusu. To ne znači da nemamo uvid u tragične crtice iz života ostalih koje on sreće na svom pohodu ali svi ostali likovi, počevši od sporednih pa sve do ex-šefa su zapravo sporedni, i predstavljaju samo usputne stanice između Marca i njegove devojke, koja je simbol novog, srećnijeg i šarenijeg života. Rasplet filma vam, naravno, neću otkrivati ali ne mogu reći da me je oduševio. Jasna je namera autora, kao što je jasna i njegova poruka ali je sam početak dešavanja nagoveštavao nešto drugačiji završetak. Kao i obično – samo od vašeg ukusa zavisi da li će vam se ovakvo finale svideti i da li će vam poruka biti jasna. Na sam virus autor filma nije trošio vreme pa ostaje nepoznato šta je to pogodilo planetu, makar ukoliko sve posmatramo bez metafore. S druge strane, iako ne znamo šta je virus definitivno znamo da je smrtonosan jer smo se u to uverili u dve više nego efektne scene. Specijalnih efekata nema mnogo, one efekte na otvorenom vidimo samo u nekoliko navrata i po njima se može zaključiti kako film nije bio velikog budžeta, ali je sve više nego funkcionalno. Nisu mi se dopale neke akcione scene koje su prebrzo montirane (borba sa medvedom, naprimer).

Ipak, film je i pored diskutabilnog finala dobar. Posebno potresne su sitnice koje vidimo mestimično, i koje na veoma direktan i bolan način opisuju život tokom pandemije, devastiranja sveta i svojevrsnog sloma civilizacije. Vidimo borbu za život do juče dobrostojećih ljudi, društvena i državna obeležja koja više ništa ne znače ali i ishranu nečim što je ispod praga ljudskog i zdravstvenog dostojanstva ali u datim okolnostima predstavlja možda jedinu šansu za preživljavanje. Ipak, možda najveća mana ovog filma je – što nije duži. Marc na svom putu sreće dosta likova, od kojih bi svako imao da ispriča zanimljivu priču, neki događaji su trebali biti detaljniji a The Last Days deluje posebno zbrzano tokom finala. Ovaj film je morao biti u formi makar mini serije ali i ovakav kakav je zavređuje gledanje, i van pandemijskog okruženja, a u ovakvom svetu kakav je ovih dana posebno.