HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: André Øvredal

Uloge: Zoe Margaret Colletti, Michael Garza, Gabriel Rush

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt3387520/

Trailer: https://youtu.be/A11tX8iu0zQ

Pogledajte još: It Chapter Two (2019)

Scary Stories to Tell in the Dark je režirao André Øvredal, čovek čiji ste makar jedan horor film trebali pogledati (Trollhunter, The Autopsy of Jane Doe). Scary Stories je baziran na istoimenoj dečijoj knjizi koju je napisao neki lik (knjigu, naravno, nisam čitao pa ću se u recenziji uzdržati od poređenja nje i filma), scenario su adaptirala druga dva lika (takođe nebitnih jer do sada nisu postojali u horor žanru) a bitnije ime od svih nenabrojanih je producent ovog filma, glavnom a pogotovo bradom - Guillermo del Toro.

Radnja filma se dešava 1968. godine i to je dobro. Vizuelno film prati moderni stivenkingovski trend koji je postavio horor hit It a nastavio, recimo, Summer of 84, ne samo zbog toga što se radnja odigrava u prošlosti već i zbog toga što su u fokusu klinci, tinejdžeri. Pored nekoliko dečaka tu je i devojčica po imenu Stella, klinka nesrećne prošlosti ali klinka koja je zavisna od klasičnih horor filmova, pa time savršeno dobro odgovara za centralni karakter ovog filma. Splet nesrećnih ali slučajnih okolnosti dovodi do toga da ovo društvanjce u jednoj napuštenoj kući pronalazi famoznu knjigu ispisanu krvlju a koja sadrži jezive i tragične horor priče. I ne samo to: prazne stranice u knjizi se povremeno samoispisuju, takođe krvlju, a u glavnu ulogu se stavlja neko od Stellinih drugara, dakle klinaca koji su pronašli tu istu knjigu. Kako se stranica ispiše ona najavljuje kako će sledeći klinac stradati već u narednim minutima, uglavnom od strane nekog stvorenja ili karakondžule i to tako što će biti ubijen ili uvučen u neku drugu dimenziju a njegovo telo se neće nikada pronaći zbog čega se sve žrtve vode kao nestale.

Dok klinci nestaju jedan za drugim Stella preuzima stvari u svoje ruke, ne samo zbog toga što se smatra odgovornom za pronalazak uklete knjige već zbog toga što i sama pati zbog davnog nestanka svoje majke, za šta se takođe smatra odgovornom. Dok pokušava da odgonetne smisao i razloge nestanaka Stella zajedno sa preostalim klincima pokušava da se bori sa stvorenjima i spreči naredne nestanke, što nije nimalo lak zadatak, ne samo zbog toga što su stvorenja suviše jaka već i zato što klinci ne mogu računati na podršku odraslih, kao što vrlo dobro znamo iz gore pomenutih horor teen filmova. U odnosu na te iste teen horor filmove Scary Stories to Tell in the Dark ima dve krupnije mane od kojih je prva - neinsistiranje na istorijskom periodu. Osim nekoliko informacija i vizuelnih detalja, te programa sa TV-a u vezi tadašnjih američkih izbora jedina informacija koja dočarava dati period je vijetnamski rat koji jedan klinac pokušava da izbegne pa se sticajem okolnosti pronašao u Stellinom društvu. S druge strane, film pati od promašenih frizura klinaca koje ne odgovaraju tom periodu i drugih detalja koji možda nisu bitni mlađim gledaocima ali će starijima svakako upasti u oči.

Druga mana je krupnija a tiče se svih likova u filmu. Likovi su naprosto slabi, neharizmatični i bez ikakvog dubljeg istorijata. Muške likove jedva da smo zapamtili, tu je klinac koji izbegava rat kao najvažnija sporedna uloga u filmu a Stella u glavnoj ulozi nije prošla nimalo bolje jer i njene traume saznajemo samo usput, bez prevelikog udubljivanja u iste i sa samo usputnim akcentom na njenog oca, čime se gubi empatija za centralog lika što nikada nije dobro. Ovom filmu je očajnički trebao produžetak od makar pola časa, i to produžetak koji bi ticao aktivnosti i istorijata kako glavnog tako i sporednih likova; moguće je da bi onda Scary Stories to Tell in the Dark dostigao trajanje jedne polovije filma It ali bi bio mnogo uverljiviji. Umesto toga film se fokusira na stradanje klinaca i na pozadinsku priču koja nije previše originalna i zanimljiva a uključuje jednu žensku osobu koja ničim izazvana mnogo decenija nakon lične tragedije počinje da „ubija” klince koji joj ništa nisu zgrešili. I zbog ove centralne figure, i zbog neuverljivosti, i neoriginalnosti, i nezanimljivosti i zbog toga što ubija isključivo decu famozna žena u ovom filmu me najviše podseća na onu iz „hita” The Curse of La Llorona.

Što se tiče raznoraznih karakondžula (strašilo sa covera ćete videti u premijernom horor napadu) one su prilično dobro urađene, efektne, delimično jezive (makar iz perspektive starijeg gledaoca) a dovoljno su maštovite, makar što se tiče samog izgleda. Što se tiče njihovog ponašanja i kretanja stvari su nešto slabije budući da se svaki viđeni stvor ponaša istovetno što za sobom povlači i da se njihova žrtva ponaša slično. Gore pomenuto strašilo se kreće izuzetno sporo ali žrtva mu ne uspeva pobeći ma koliko da se trudila, baš kao što ni ona sledeća žrtva ne može pobeći od sporohodajućeg leša bez palca, kao i naredna žrtva od narednog sporog stvora... Jedine varijacije na sličnu temu su drugačija okruženja a mali minus je i finalna borba koja je... pa, kao borba protiv La Llorone. Gluma je podnošljiva i niko se posebno ne ističe, ni u starijem ni u mlađem delu ekipe, osim Zoe Margaret Colletti u ulozi Stelle koja, kako imam običaj da kažem, zaslužuje mnogo bolji film od ovoga. Ali, možda dotičnu budemo gledalu u nastavku koji je bukvalno najavljen otvorenim završetkom ovog filma ali i dobrom zaradom Scary Stories to Tell in the Dark na bioskopskim blagajnama...

Možda je utisak da sam suviše iskritikovao ovaj u principu prosečni film ali on ipak nije toliko loš koliko je velika šteta što nije ispao bolji a mogao je. Lično sam ljubitelj klinačkih horora, čak i ovih modernih, i spreman sam da pređem preko toga što su mestimično naivniji i nedovoljno strašni ali ne i preko nekih stvari koje smo čak nedavno gledali u kudikamo boljim izdanjima. Ostaje nada da će se u nekom sledćem nastavku deo slabosti ispraviti a do tada gledajte Scary Stories to Tell in the Dark samo ako nemate šta drugo.