HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Scott Beck, Bryan Woods

Uloge: Katie Stevens, Will Brittain, Lauryn Alisa McClain

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt6535880/

Trailer: https://youtu.be/bXRGvxdHvZA

Pogledajte još: The Funhouse (1981)

Horori čija se radnja dešava u zabavnim parkovima strave i užasa prete da postanu pravi filmski podžanr budući da se gotovo svake sezone pojavi neki predstavnik koji uspeva da skrene pozornost gledalačke javnosti. Takav je i Haunt, a ukoliko i ne uspe da vas zainteresuje svojom tematikom i lokacijom tu su i drugi aduti, poput eminentnog producenta (Eli Roth) ili dvojice „hit” scenarista (Scott Beck i Bryan Woods). No, da li je sve ovo rezultiralo i kvalitetnim horor filmom ili su sva ta imena nabrojana isključivo kao navlakuša?

Početak filma obećava: u uvodu vidimo misterioznog maskiranog krvoloka koji se temeljno priprema za svoj krvavi pir, opremajući se i pripremajući brojne zamke. Zatim se radnja premešta u Illinois gde posmatramo veče uoči Noći veštica i osećamo čak delić legendarne atmosfere koja je krasila Halloween. Nažalost, ta jesenja sumorna atmosfera koja je obogaćena vetrićem, žutim lišćem, svećama i bundevama veoma brzo iščezava i ne pojavljuje se do kraja filma iz prostog razloga što se Haunt nadalje uglavnom dešava u zatvorenim prostorima. Na početku u kući naše glavne junakinje koja ima emotivnih problema (potpuno nevažnih po sam film), zatim u noćnom klubu a na koncu i u zabanom parku, gde se odigrava većina radnje. Ta glavna junakinja je tinejdžerka po imenu Harper (Katie Stevens), prilično obična devojka, dakle cura kakva bi mogla biti naša sestra, devojka ili komšinica, što je uvek dobrodošlo kod jednog horor filma. Makar kod onog koji ima dobro razvijene likove, što nije slučaj i sa Haunt. Ipak, tu su i sporedni likovi, frendovi Harper, koji se u nedostatku drugih zanimacija odlučuju na odlazak u horor zabavni park smešten nedaleko od njihovog gradića.

Kažu Amerikanci da se tokom Halloweena u zabavnim parkovima strave i užasa ne može pronaći karta a da unutrašnjost objekta pohode horde klinaca, baš kao i u prošlogodišnjem Hell Fest. U Haunt vidimo nešto potpuno drugačije: objekat je u potpunom mraku, nema posetilaca, na Yelp-u ovaj park ima samo jedan review a ostaje nepoznato zašto dotični ne privlači posetioce. Ipak, našim klincima nije nimalo čudno što je neko spiskao gomilu love u zabavni park koji zvrlji prazan u mraku pa se upućuju u njega da bi doživeli najbolji provod u životu. I doživeće ga, doduše doživeće i kraj života, makar većina njih, baš kako to i očekujemo od ovakvog filma. Kao i obično, i ovde klinci u početku ne sumnjaju u svrhu zabavnog parka, misle da su mučene osobe sa druge strane stakla samo dobro istrenirani glumci a ne neke stvarne osobe koje su do samo pre nekoliko trenutaka takođe bili posetioci a kada spoznaju gde se nalaze i sa kojom svrhom su tu već je kasno i u lavirintu hodnika, prolaza i prostorija ne mogu pronaći dobro sakriven izlaz. Dok bauljaju po horor odajama koje su prepune jezivih i ubistvenih elemenata klinci se osipaju i stradavaju na najbrutalnije načine.

Šta su problemi filma? Prvi koji se tiče nerealne lokacije sam već spomenuo a u kompletu sa naivnijim uvodom sve spada u traljav zaplet. Dobro, poenta je da se klinci smeste u zabavni park iz kojeg nema izlaza, da ih tu tamane maskirani krvoloci i to film i čini. Pomalo klišeizirano deluje veoma brzo razdvajanje likova mada treba reći i da je ceo park osmišljen tako i da naprosto tera na razdvajanje, naravno, zbog ubistvenih namera njegovih poslodavaca i pravnih zastupnika koji su ga uredno registrovali. Ubistva i pored pečata Elija Rotha nisu dovoljno eksplicitna tako da se bukvano na prste jedne ruke mogu nabrojati viđene brutalnosti. Sve ostalo se dešava van ekrana što je možda zadovoljavajuće za neki tamo prosečan horor pokušaj ali ne i za ostvarenje koja na omotu poseduje sa ponosom istaknuto Rothovo ime. Glavna strava i užas ovde dolaze od aktera masakra, maskirane družine koje je još jezivija kada skine maske. Opet, i ovo je nedorečeno jer ni na kraju filma ne saznajemo ko su dotični i zašto rade to što rade (potencijalni sequel?) baš kao što pod velom misterije ostaju i njihovi brojni pomagači koji su im se pridružili zbog tamo nekog obećanja u nešto. Ovo mi je delovalo poprilično naivno.

Vizuelno je film inferiorniji u odnosu na već spominjani Hell Fest, ne samo zato što ima upadljivo manje statista, već i zato što se dobar deo filma ne dešava u „komercijalnom” delu zabavnog parka već iza njegovih kulisa. Umesto po prostorijama namenjenih zastrašivanju posetilaca likovi bauljaju iza scene i zidova, po drvenim skalamerijama, bezličnim hodnicima i komandnim prostorijama što nisu vizuelno najatraktivnija mesta ali su sasvim sigurno povoljno uticala na budžet filma, baš kao i odsustvo statista i deficit brutalnosti. Jeftinoća se vidi i kod flashbackova koje proživljava naša glavna junakinja ali i kod nekih sporednih likova čija sudbina je urnebesna (nasilni momak glavne junakinje). Nelogičnosti ima nešto manje nego u drugim modernim hororima ali su i dalje prisutne, ili bolje reći - neizbežne. Vidimo obavezno ispuštanje ključa u kanalizaciju, još obaveznije podmetanje žrtve (znate ono - nakon što ubije jednog krvoloka ispod maske pronalazi svog podmetnutog prijatelja sa zalepljenim ustima) a najveća nelogičnost je ophođenje prema maskiranom „činovniku” za koga se čini da je na pravoj strani. Tu su i obavezna ratosiljanja preko potrebnog oružja što je element koji horor gledaoce nervira još od 1979. godine.

Zaključak: možda se Haunt nekome i svidi ali ja nisam bio oduševljen gledajući šarenolike ali ipak priglupe klince koje maskirane ubice proganjaju i ubijaju bez jasnog razloga i to uglavnom van ekrana. Ima tu nekoliko zanimljivih momenata, kao što je naprimer ubacivanje escape room elemenata, ali je finalni proizvod prilično tanak, pogotovo imajući u vidu imena istaknuta na posteru.