HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Jérôme Cohen-Olivar

Uloge: Aouatefe Lahmani, Einar Kuusk, Rebecca Ramon

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt3692082/

Trailer: https://youtu.be/QD1Yr01Vwo0

Pogledajte još: [REC] 4: Apocalypse (2014)

Ako sam za prethodno opisani film napisao da je čisti haos šta tek reći za ovaj, imena mu The 16th Episode a ex imena mu Little Horror Movie? Ipak, koliko god ovaj film bio loš on tera na razmišljanje, recimo o smislu modernog horora, o hiperprodukciji koja ga je uništila, o tzv. ljudima koji ih snimaju, o njihovim intelektualnim i zanatskim kapacitetima, o amaterima koji su spremni da se za sitne pare blamiraju ispred i iza jeftinih kamera ali i o prevari zvanoj iMDB rating (u trenutku pisanja ovog opisa film ponosno nosi ocenu 6.1)...

Prvi zaključak koji se nameće bogobojažljivom gledaocu koji pristupi gledanju ovog filma je da se found footage podžanr horora ugasio, i to srećom. Nije da ne volim dotični pokojni stil snimanja, ima tu i nekoliko izuzetnih naslova, ali je mogućnost da na jednostavan i jeftin način snimite svoj film koji nema nikakav rasplet i konkluziju dovela do prave poplave katastrofalnih naslova, zaključno sa The 16th Episode. Istini za volju - ovo nije tipičan FF naslov, baš kao što u principu nije ništa, pa ni film, ali tako počinje. Troje kolega, inače prekaljenih jutjubera svakodnevno snimaju klipove za svoj posećeni kanal, očajnički pokušavajući da on bude još posećeni, gledaniji, viralniji... Nisam shvatio koja je tema njihovih klipova ali ih oni snimaju po raznim svetskim destinacima a za potrebe najnovijeg klipa posetili su Casablancu. Pretpostavljam da je u pitanju njihov šesnaesti klip ali ni u to nisam siguran, baš kao što nisam siguran ni da jedan amaterski kanal omogućava zaradu dovoljno veliku da troje ljudi putuje po svetu. Makar to nije moguće bez sponzora a ovde ih vidimo samo u jednoj sceni (neizbežna zagrižena jabuka na laptopu).

Poenta je da ove ljude niko ne bi gledao na Youtubeu. Iako vidimo nekoliko snimanja ne shvatamo šta je tema klipova, prezenterka je neatraktivna (što je klincima na društvenim mrežama bitno) a snimatelj iako ima grdne planove kako da postane poznat u horor žanru ne zna ni da drži najobičniju kameru a kamoli da njome snima.  Prvu polovinu filma je izuzetno naporno posmatrati isključivo zbog njegove kamere koja ne može da se smiri ni za sekundu, iako je savršeno mirna kada neko drugi kadrira celu ekipu što je samo jedan od paradoksa u filmu. I lično sam pratilac više Youtube kanala na razne teme ali nikada nisam video niti jedan klip u kojem kamera nemirno zumira zenice prezentera, kadrira mu ramena, okolinu, pa vraća na pupak, zatim zumira zemlju, potom nebo, a onda sve to ispočetka uključujući i blurovanu okolinu. Čak i kada ekipa ne snima klipove kamera je iz nepoznatog razloga i dalje uključena, kao da su svi na nekoj misiji a ne u turističkom mestu koje bi im pored posla trebalo pružiti i malo opuštanja. U više navrata ekipu neko treći snima sa strane ali to je tek uvod u drugi deo filma kada se FF stil snimanja napušta, na sreću malobrojnih gledalaca kojima nije pripala muka.

Ipak, normalniji stil snimanja koji tada nastupa ne znači i da je film normalniji. Do tada smo već saznali da ekipa nije u Casablanci sasvim slučajno, da nisu prisustvovali svadbi nego satanističkom ritualu (zaista je potrebno oko sokolovo da se to zaključi), da prezenterka nije sasvim slučajno pozvana na „svadbu” a još manje slučajno tokom ceremonije zaposednuta od strane demona. Ako ništa drugo makar nešto kreće da se dešava nakon predugačkog uvoda: prezenterka je podivljala i zarežala, hoće da visi o plafonu, hoće da ujeda, hoće da šeta krvava, njen kolega ne brine zbog toga jer se samo „kupa u svojoj mjesečnici” (!) a naredni minuti prolaze u „staroj dobroj” found footage atmosferi. Jedini detalj koji se ističe, možda i u celom filmu, su horor (samo)kritike, kako na FF kao podžanr tako i na horor uopšte. Međutim, sve se završava na nekoliko rečenica jer autor filma nije hteo, znao ili smogao snage da istraje na tome, baš kao što nije ni na drugim stvarima. Recimo, odmah nakon toga film postaje horor komedija jer se bez ikakvog razloga i povoda u celu priču uključuje jedna starija žena, inače horor fan. Naravno, kako se sve pojavilo tako je i nestalo - nakon 5-6 minuta komični elementi nestaju i ne pojavljuju se do kraja filma.

Tada autor dolazi na epohalnu ideju: da zanemari podivljalu zaposednuti prezenterku i fokus stavi na organizatora cele tarapane, na misterioznu matoru francusku vešticu i njenog pomoćnika koji ju neprestano oslovljava sa „gospodarice”. Prenaporan, prerazvučen, apstraktan i banalan segment filma koji ionako nepovezani sklop scena gura još dublje u nonsens. Tako pored komedije, found footagea, meta horora i priče o zaposednutosti imamo i bizarnu retro bajku o veštici i sinu, o armijama dobra i zla, o demonima, njihovim slugama ali i „poučnu” poruku o Youtubeu i ceni slave. Dakle, ukoliko žudite za posetom na svom YT kanalu demon će vas uzeti pod svoje ukoliko posetite satanistički ritual u Casablanci a bili ste već zaposednuti u detinjstvu. Izgleda da nisam baš najbolje shvatio poentu snimljenog materijala jer se autor nije fokusirao na tematiku, baš kao što se nije fokusirao ni na stil snimanja. S druge strane i pored prosečnih specijalnih efekata film odiše jeftinoćom, pre svega zbog brojnih dešavanja koja su bitna po sam film ali ih mi ne vidimo već o njima saznajemo iz usta junaka filma, kroz gomilu neubedljivih rečenica. Eto, baš sada su se setili da je novinarka već ranije bila zaposednuta pa joj se sada vratilo, valjda nije preležala prvi put.

Zbog sveta toga ovaj 90-minutni film će vam delovati mnogo dužim nego što zaista jeste. Biću iskren pa ću reći da gluma u filmu nije toliko loša, dakle može da prođe, da film ne sadrži mnogo detalja koji mogu da vas nerviraju ali cela konfuzija umrtvljuje gledaoca i tera ga na zevanje, pauziranje filma ili gledanje u mobilni telefon jer gubi interes za nezanimljivu, skarabudženu, amaterski osmišljenu i nepovezanu radnju filma. Najjači utisak filma je da su članovi ekipe gledali svaki film o opsednutosti koji postoji na svetu „samo su propustili onaj srpski”, koji god to bio.