HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Michael Winner

Uloge: Cristina Raines, Ava Gardner, Chris Sarandon

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0076683/

Trailer: https://youtu.be/Z0YdJNeNXLE

Pogledajte još: Burnt Offerings (1976)

Sentinel je jedan veoma zanimljiv film, u svakom pogledu, film koji sadrži i dobre i loše stvari ali je prilično nedefinisan pa verujem da ni nakon nekoliko uzastopnih gledanja objektivni gledalac ne bi bio siguran da li je posmatrao kvalitetno ostvarenje ili amaterski uradak. Film bi se mogao okarakterisati kao paranormalni horor ali je u principu triler horor film, sa religioznim i psihološkim elementima. Film sam pogledao i opisao na predlog čitaoca Andro Zvoneta.

Radnja filma se dešava u Njujorku i prati mladu manekenku po imenu Alison Parker koja uglavnom zarađuje snimajući TV reklame. Istovremeno, ona je u vezi sa uspešnim advokatom ali ne želi da se zakonski vezuje za njega pa iznajmljuje sopstveni stan, nedaleko od gradskog centra, u staroj zgradi koja je od nedavno adaptirana za stanovanje. Tokom useljenja u novoiznajmljeni stan Alison saznaje da joj je umro otac, što dovodi do sećanja na neke traume iz detinjstva a iz tih flashbackova saznajemo da je ona pokušala samoubistvo... Flashbackovi sada već pokojnog oca i njegovih vragolastih perverznih dogodovština prelaze u košmare koji ne jenjavaju: Alison počinje da se budi noću i čuje zvukove koji dolaze iz praznog sprata više njenog. Ona uočava da se luster ljulja, da neko kuca o metalne cevi pa odlučuje da se požali vlasnici ali i nekim bizarnim likovima iz zgrade koje je upoznala odmah po useljavanju. Na njen ali i naš šok Alison od vlasnice saznaje da je - zgrada potpuno prazna, osim što na najvišem spratu živi slepi sveštenik u penziji koji se nikada ne pomera od prozora. Pa, koga je to onda Alison videla i sa kim je uopšte razgovarala?

Prva stvar koja upada u oči je zavidna glumačka postava koja se pojavljuje u The Sentinel. Tu je Chris Sarandon (Child's Play, Fright Night) u jednoj od glavnih uloga, dok u drugoj vidimo lepu Cristinu Raines koja, nažalost, nije ostvarila zavidnu glumačku karijeru. U sporednim ulogama su John Carradine (Shock Waves, The Boogey Man), Burgess Meredith (Burnt Offerings, Magic), prelepa Ava Gardner i još nekih realtivno poznatijih faca a u epizodnim rolama vidimo tada prilično anonimnog Christophera Walkena i još anonimnijeg mladog Jeffa Goldbluma. Ipak, vrlo je čudno kako je ovako poznata i čuvena glumačka postava bukvalno protraćena. Glumački The Sentinel ima tek prolaznu ocenu jer je gluma povremeno na vrlo niskom nivou, doduše, uz pomoć skoro pa amaterskog scenarija. Iako na papiru ovako napisana priča pije vodu u praksi tj. u ovom filmu ona je užasno traljavo i neubedljivo ispričana pa se gledalac ne može poistovetiti sa likovima, njihovim strahovima ili strepnjama. U prilog tome ide i nedostatak horor atmosfere jer je film sniman u duhu trilera, možda i s namerom, kako bi njegov preokret u finalu bio što šokantniji.

The Sentinel je najlakše objasniti ovako: njega sačinjavaju vrlo dobri elementi koji nisu osmišljeni, spojeni, posloženi ili rešeni na odgovarajući način. Isto tako, gledajući film pronaći ćete mnogo zanimljivih stvari i sitnica ali i mnogo skoro pa katastrofalnih detalja i odluka, što veoma šteti filmu. Recimo, uvod filma nije previše ubedljiv a rasplet još manje. Likovi ne poseduju racionalna ponašanja, često su i njihovi motivi pod velikim znakom pitanja a autor insistira na nekim manje bitnim stvarima umesto da se fokusira na elemente koji su veoma važni po centralnu priču. Upravo zbog toga gledalac neće imati dovoljno jasnih informacija šta se i zbog čega dešava, zašto se dešava baš ovoj osobi a takođe neće znati ni zbog čega neki na prvi pogled bitni likovi nemaju svrhu tokom raspleta. Deluje da su neke role napisane samo da bi se određeni glumci pojavili u The Sentinel a možda je to i tadašnji pokušaj nekakvog marketinga. U svakom slučaju, novac koji je utrošen na glumačku postavu bolje bi koristio da je uložen na scenario jer bi tada film bio manje naivan a mnogo jasniji.

U pozitivne stvari osim glavne glumice koja ne pruža vrhunsku glumu ali je vrlo prijatna za gledanje u datom objektu ubrajam i sam taj objekat, staru zgradu u predgrađu Njujorka koja i danas postoji a za potrebe ovog filma je doterana da izgleda jezivije. Neki jezivi i napeti kadrovi koji se dešavaju tokom noći pokazuju da je The Sentinel možda mogao biti i drugačiji, neki retro specijalni efekti su veoma ugodni oku starijeg posmatrača ali je horora u principu prilično malo dok se trajanje filma troši na sporedne stvari. Highlight filma predstavlja finale koje danas nikako ne bi moglo biti snimljeno, baš kao što ne bi bile snimljene ni perverzne scene masturbaciji ili seksa između nagih starih ljudi. U finalu vidimo armiju pakla koju sačinjavaju ni manje ni više nego autentični deformisani ljudi, mahom „kastingovanih” iz bolnica, sanatorijuma i freakshowova. Ova scena je jedina u filmu koja će vam se urezati u pamćenje dok sve drugo prilično brzo pada u zaborav, možda i zbog toga što su 70-ih godina prošlog veka postojali horor filmovi koji su obrađivali slične teme ali na mnogo kvalitetniji način.

Pretpostavljam da je The Sentinel pokušao profitirati na hypeu Rosemary's Baby ili The Exorcist ali prekopirani sadržaj jednostavno nije dovoljno dobro osmišljen i odrađen što je velika šteta. The Sentinel jeste gledljiv film, uglavnom lep za oko, mahom nedosadan ali sa vrlo uočljivim manjkavostima koje ne jenjavaju i koje će usloviti da nijedan gledalac viđeno ne prihvati za ozbiljno ili potencijalno moguće.