HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Michael Chaves

Uloge: Linda Cardellini, Raymond Cruz, Patricia Velasquez

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt4913966/

Trailer: https://youtu.be/uOV-xMYQ7sk

Pogledajte još: Annabelle (2014)

The Curse of La Llorona nije prvi film o famoznoj ženi u belom koja otima i ubija decu (jedan film sam opisao davno na ovim stranicama a još jedan opis će biti u budućnosti) ali je svakako najpoznatiji horor sa ovom smaračicom, makar za mlađe gledaoce. Zasluge za ovo treba pripisati hypeu, koji je od ovog ni prosečnog filma napravio skoro pa horor hit, ali opet - nisu autori filma krivi, već mi gledaoci koji hrlimo na projekciju čim čujemo reč ”Conjuring”.

Kao što verovatno znate The Curse of La Llorona je film iz Conjuring univerzuma (sedmi po redu ali definitivno ne i poslednji) a sa pomenutim hit filmom ima taman toliko poveznica da pozivanje na njega deluje vrlo drsko i bezobrazno, ili ukoliko bi koristili pristojnije reči - taman toliko da se može reklamirati na taj način (čitaj: jedna scena koja nema nikakve veze sa glavnom pričom). A glavna priča je ovakva: u Latinskoj americi postoji legenda o famoznoj La Lloroni, ili kako se još naziva The Weeping Woman, ili pak The Cryer (nit' bezličnije osobe nit' više imena). Uglavnom, po legendi dotična žena je zbog druge odbačena od svog ljubljenog muža a osvetila mu se tako što je njihovo dvoje dece udavila k'o mačiće u obližnjem potoku... Nešto kasnije se izgleda ipak pokajala pa je počela tražiti širom sveta sličnu decu kao njena podavljena; upravo zato ako klinci širom sveta čuju plač žene to je La Llorona doputovala da ih otme i ponese sa sobom, udavi ih u obližnjoj vodi i na taj način prisvoji... Zašto joj je umesto dvoje sopstvene potrebno toliko tuđih - nije poznato, kao što nije poznato ni šta će jednoj Meksikanki mali Amerikančići, Azijati ili neki drugi klinci, a nejasno je i zašto je hiljade klinaca moralo stradati jer jedna Meksikanka nije mogla podneti to što joj je muž našao švalerku... U principu, ovo je jedna glupa i ne previše zanimljiva pozadinska priča koja nema mnogo veze sa klincima ali se silom prilika na njih odnosi...

Radnja filma The Curse of La Llorona dešava se 1973. godine i to je definitivno najpozitivnija stvar (a možda i jedina) koju je doneo čuveni filmski univerzum. Nije da je pomenuti period suviše verno vizuelno dočaran, više se može okarakterisati kao podnošljiv ali ne toliko bitan, međutim, odsustvo tehnikalija i mobilnih telefona pogoduje svakom horor filmu pa i ovom. Stoga i ne čudi da u poslednje vreme gledamo mnogo više filmova smeštenih u sedmu deceniju prošlog veka nego ranije a ja sam verovatno poslednja osoba koju (ne) poznajete koja će se žaliti na to. Uglavnom, početak ovog filma je skoro prekopiran iz Case 39. Nakon meksikanskog prologa i ovde imamo majku u ulozi socijalnog radnika, imamo porodicu koja se ne ophodi dobro prema svojoj deci, koja ih na zgražavanje zabrinutog američkog sistema kažnjava i zatvara, imamo jadne mališane koji u poslednji čas bivaju spaseni od unezverenih roditelja, u ovom slučaju histerične majke na pragu nervnog sloma, i imamo tog i takvog roditelja kojem niko ne veruje kada lupeta o nadolazećem zlu i kojekakvim karakondžulama (pitam se zašto). Majka, naravno, biva utamničena u ustanovu zatvorenog tipa, deca hitrom brzinom bivaju oduzeta i predstoji im smeštanje u hraniteljsku porodicu ali, avaj, još iste noći ih neko pronalazi podavljene u reci ispod mosta, što izaziva tugu kod socijalne radnice, skoro kao da radi na procenat.

Hajdemo malo o manama... Možda ne najznačajnija ali svakakvo izuzetno primetna mana su postupci likova, bez obzira na kojoj se strani nalazili. Recimo, film se apsolutno ne bavi nekim vrlo važnim detaljima koji bi zanimali kako organe reda tako i gledaoce, poput onoga kako su klinci napustili prostorije u kojima su se nalazili i završili na dnu reke. Film se u principu nikada ne bavi tim „nevažnim detaljima” već se fokusira na centralnu ličnost filma (La Lloronu) i na njene aktivnosti prema porodici socijalne radnice. Te i takve aktivnosti su teške za shvatanje ne zato što ne kapiramo šta se dešava na ekranu već zbog toga što se sve dešava bez ikakvih zakonitosti. Gledalac nikada ne zna na kom principu funkcioniše spodoba u venčanici, zašto ubija u vodi ali prži vatrom, osim što je to autorima delovalo kao izuzetno cool. U više scena ona ne može da prođe ili uđe zbog zatvorenih vrata da bi se u nekoj drugoj stvorila iza žrtve ili na spratu, poput duha, što ona i jeste. Dalje, mana je i to što film poseduje dosta glupih scena i onih prilično neuverljivih. Recimo, (možda jeste mali spoiler ali se dešava veoma rano u filmu), nakon smrti svoje dece Meksikanka se ne moli svom bogu već La Lloroni, dakle ubici svoje dece, očajnički tražeći od nje da sada za osvetu zajaši decu socijalne radnice, što ova i čini, šta će jadna... Mislim, kapiram da je majka kivna na ženu koja joj je oduzela decu i zbog koje su ona i stradala ali sumnjam da bi se svakodnevno molila upravo onome od čije ruke su mališani i stradali...

Definitivno najveća mana filma je neoriginalnost... Spomenuo sam da mi je uvod bio skoro prekopiran iz jednog mnogo boljeg filma ali bukvalno svaki kadar The Curse of La Llorona je prekopiran od nekud... Neću preterati ako kažem da je nemoguće pogledati ovaj film i pronaći originalan kadar, scenu, rečenicu, postupak likova ili deo pozadinske priče. Sve što budete videli ovde već ste videli ranije, i to bezbroj puta, svaka ideja ovde je davno provaljena, svaka rečenica je davno izgovorena a svaki postupak likova je davno učinjen, pa valjda zbog toga La Llorona može sve predvideti i uvek biti za korak ispred. Kad pomenuh nju - ovaj film je dokaz zašto nisam u pravu kada se žalim da je u nekim horor ostvarenjima negativac ili karakondžula uvek siva ili u mraku, senci. Svašta bih dao (lažem, ne bih dao ništa) da je La Llorona ostala u senkama prostorija, iza zavesa, u tmini podruma ili šipražju drveća ali ona svako malo izleće na videlo dana ili noći, unosi se u facu kako klincima na ekranu tako i nama, kezi se, urla iz petnih žila i pokazuje kakvim CGI make-upom je doterana. Zaista ne verujem da postoje i mlađe osobe koje se mogu uplašiti ove spodobe, a pošto su verovatno toga bili svesni i autori filma učinili su da se ona uglavnom služi jump scareovima, verovatno jer se poput svakog duha sa malih ekrana pre svega zabavlja, umesto da posao reši na brzinu i produži dalje...

Postoje možda jedan ili dva jump scarea koja će vas prepasti i postoje možda dve-tri scene koje nisu loše (mene je najviše dojmila scena sa providnim kišobranom pored bazena). Sve ostalo što budete videli ovde zaboravićete odmah po odjavnoj špici što ne znači da je film dosadan za gledanje. Gledalac nastavlja da posmatra dešavanja ne bi li video kako će sve kulminirati i da li ima izlaza iz ove bezizlazne sutuacije a kada pogleda šta se na kraju ovih dogodovština zbilo neće biti nimalo impresioniran. Najjači utisak koji proizvodi ovaj film je da ovom socijalnom radniku u glavnoj ulozi treba oduzeti decu, pod hitno! Naprosto, odnosi koji vladaju u ovoj porodici su poremećeni... Tu niko s nikim ne priča, braćo moja mila. Svi su videli famoznu ženu, i majka i bata i seka, svi imaju njene opekotine na rukama ali im reč ne možete izvući o „nemilom događaju” a kamoli da svi sednu za sto, razmene iskustva pa porazgovaraju o tome i o onome što im valja činiti. Sva rešenja koja se ovde nameću dolaze prilično neprirodno, naglo, i bez vidljivog razloga pa i to pored drugih stvari doprinosi da ovaj film ne bude uverljiv i ubedljiv. Gluma tri centralna karaktera je OK (majke, klinke i klinca) dok se drugi nisu uspeli dokazati, prvenstveno zbog užasnog scenarija koji im je gotovo karikirao lika (ex-sveštenik, recimo).

Tehničke karakteristike filma su korektne a vidljiv je i pečat Jamesa Wana što će mnogi ceniti... Nije mi se dopalo što u mnogi scenama kamera nije fiksirana; takva kamera ima smisla ukoliko radnju posmatramo iz prvog lica ili ako je smeštena centralnom karakteru iza leđa ali kada kroz takvu kameru posmatramo krupan kadar to odaje utisak jeftinoće, skoro amaterizma. The Curse of La Llorona može biti najzanimljiviji ukoliko mu pristupite kao jednostavnoj casual video igrici, recimo nekoj hidden objects. Umesto predmeta ovde biste lupom tražili bilo šta originalno, neki detalj, deo rečenice, naznaku postupka... Sumnjam da biste uspeli jer ovo je definitivno film u kojem je autorima bilo strogo zabranjeno da implementiraju bilo šta što nije viđeno makar stotinu puta do sada. Legenda kaže da je jedan od članova ekipe hteo da ubaci jednu sitnicu koja je do sada u hororima viđena samo 98 puta ali za to nije dobio dozvolu, ekspresno je udaljen iz projekta i prekomandovan u tim koji radi na budućem horor hitu o ukletoj prostirci iz kupatila oca Pereza... Kažu da će to biti najjeziviji film iz Conjuring univerzuma koji je ikada snimljen, ne znam, možda je to opet hype ali ja sam svoju bioskopsku ulaznicu za taj horor hit već naručio u pretprodaji...