HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Matthew Holness

Uloge: Sean Harris, Alun Armstrong, Simon Bubb

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt6081670/

Trailer: https://youtu.be/9EIQfQxQu_A

Pogledajte još: Spider (2002)

Possum je britanska psihološka horor drama a kada kažem drama mislim na dramu sa velikim „D”. U pitanju je debitantsko filmsko ostvarenje izvesnog Matthewa Holnessa (režirao i napisao svoj prvenac) a da li ćete njegovo ime pamtiti po dobru ili zlu zavisi isključivo od vašeg strpljenja jer će vam ono biti preko potrebno za gledanje ovog filma. Inače, film sam pogledao na preporuku prijatelja ovog bloga Ivana Prote Protića.

Centralna ličnost ovog filma je Philip, mada njegovo ime nećete čuti tokom gledanja. Philip je lutkar a nakon ko zna koliko godina on se vraća u svoju porodičnu kuću koja se nalati na periferiji nekog engleskog gradića. Odmah po dolasku u svoj nekadašnji dom on se sudara sa bujajućim emocijama, sećanjima i traumama iz detinjstva, naviru mu razna sećanja o događajima koje je (čini se, a možda i ne) držao po strani, o traumatičnim druženjima, odnosima u porodici i drugim elementima odrastanja. Istovremeno, Philip pokušava da se otarasi svoje lutke koju nosa svuda sa sobom u staroj kožnoj torbi: u pitanju je bizarna lutka pauka sa nekakvom humanoidnom glavom. On više puta dotičnu lutku baca, ostavlja, zakopava, šta sve ne, ali se dotična uvek iznova pojavljuje u Philipovoj sobi koja se nalazi na spratu devastiranog doma. Jedini lik sa kojim naš junak komunicira je njegov ujak Maurice, surovi bolesni starac koji je gotovo istovetno oronuo kao i prljava građevina u kojoj živi. Odnos njih dvojice je ključan za ovaj film pa za drugim likovima i nije bilo potrebe; tek tu i tamo vidimo neke epizodne karaktere a film se fokusira isključivo na Philipa i njegov teret.

Treba reći da viđena priča ima svoju težinu, pouku i logiku, da preokret koji vidimo na kraju filma ima smisla i da nije sasvim predvidljiv ali da se do tog raspleta misterije mora dobrano pričekati i istrpeti spora radnja i sasvim očigledno ludilo glavnog lika (i ne samo njega). Za razliku od mnogih drugih filmova koji svojim na prvi pogled sasvim normalnim junacima serviraju suočavanje sa traumama iz detinjstva Possum već od prve scene jasno daje do znanja kako Philip nije sasvim stabilna ličnost. Gledalac bi se u početku mogao pitati zašto dotični nakon svega uopšte dolazi u svoj nekadašnji dom ali film jasno poručuje da su neophodna suočavanja kako bi se uopšte moglo nastaviti dalje sa životom i to je u redu. Radnja filma je spora, ponekad i prespora, dodatno je umrtvljena mestimičnim recitovanjem nekakve poeme o oposumu, a u prilog dinamici ne idu ni dijalozi koji su toliko spori, nejasni i neefikasni da se čini kako bi trajali godinama samo kada bi likovi morali razmeniti makar nekoliko korisnih informacija. Dijalozi pojačavaju utisak nelagode, jasno daju do znanja kakvi su odnosi između Philipa i njegovog ujaka (nema drugih dijaloga u filmu) ali ne deluju prirodno i realno.

Tri stvari pomažu da ovaj film koji sadrži 20-minutna dešavanja bude gledljiv čitavih 80 minuta. Prva stvar je definitivno gluma, pogotovo Seana Harrisa (Deliver Us from Evil, Creep, Isolation) koji igra glavnu ulogu. Sean veoma ubedljivo igra gotovo slomljenog muškarca koji nije u stanju da se izbori ni sa traumama prošlosti ni sa onim što donosi sadašnjost. Na njegovom licu se jasno vide svi unutrašnji strahovi, deluje kao da bi se svaki čas mogao potpuno raspasti a jezivo bolno deluje i njegova slabost kod pokušaja da se otarasi jezive lutke koja simbolizuje ono što ga muči. Philipa muči i Maurice, mnogo više nego što se to u početku filma čini, a dotičnog prljavog i odrpanog odvratnog starkelju odlično igra Alun Armstrong. Ovaj bizarni dvojac se savršeno dobro uklopio u prljavu i devastiranu građevinu koju nazivaju njihovim domom, u prljave i memljive zidove, smrdljive madrace prepune buba i prostorije koje nisu provetravane ovoga veka. Zaista odvratan ambijent koji izaziva gađenje prenosi se i na spoljašnjost a čine ga zaparložena dvorišta prepuna otpada, puste okolne šume i ništa više ljudima popunjeniji daljni objekti.

Bizarna lutka koju Philip nosa svuda sa sobom je posebno efektna i jeziva, mada njenoj jezovitosti doprinosi i to što se pojavljuje u tako odvratnom ambijentu. Bačeno ili ostavljeno paukoliko stvorenje se uvek ponovo pojavljuje što je posebno zastrašujuće a u nekoliko scena deluje i kao živo. Reklo bi se da je pojavljivanje ove spodobe dobro dozirano jer da se vidi u više kadrova ne bi valjalo; filmu Possum je izuzetno pomoglo to što je u pitanju nižebudžetni projekat i što nije bilo sredstava i vremena da se sačeka planirani izgled lutke, koji bi (veoma verovatno) bio manje zastrašujuć i efektan. Nelagodnu i jezivu atmosferu izuzetno dobro upotpunjuje odgovarajuća muzička podloga pa film zaista deluje košmarno i teško. Međutim, neke scene se više puta ponavljaju, centralni lik se često vrti u spletu istovetnih aktivnosti a to uz zaista sporo odvijanje radnje i nejasnu poemu o oposumu koja se često recituje zaista traži specifičnog gledaoca u specifičnom raspoloženju.