HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Josh Lobo

Uloge: Scott Poythress, AJ Bowen, Susan Burke

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt8708304/

Trailer: https://youtu.be/Jae48OiyIyY

Pogledajte još: Pod (2015)

On je ufatio đav'la... I šta sada? Sada ništa, mi treba da pogledamo film o tome i o onome što je usledilo kada je lovac svoj đavolski ulov pokazao putnicima namernicima... A tada - šok, jezivo, neočekivano, nepredvidivo, samo za starije od 18, a zapravo - zamalo, tačnije - vrlo tanko, skoro pa slabo mikrobudžetno ostvarenje koje se trudi da bude pametno jer za drugo i nije...

Dakle, devila himself je uhitio lično Steve (Scott Poythress), reklo bi se jedan sasvim običan tip kakvog možemo sresti svaki dan u našem kvartu. Kako je dotični zlotvor uhvaćen i zarobljen ne znamo, jer se to dešavalo pre uvodne špice filma, kao što ne znamo ni druge detalje tarapane koja je prethodila. Jednostavno, kada film počne đavol je zamandaljen iza jednih podrumskih vrata u tmini podzemne prostorije a Steve ga s vremena na vreme bogobojažljivo i sa strahom posećuje da bi komunicirao. E upravo tom i takvom preplašenom i unezverenom Steveu su u nenajavljenu posetu za božićne praznike pristigli brat Matt i njegova supruga Karen (AJ Bowen i Susan Burke). Njih dvoje posle tri sekunde zaključuju da stvari nipošto nisu u redu ali se umesto a) hitrog odlaska u obližnji hotel, b) još hitrijeg poziva organima reda, i c) staloženog poziva ustanovi zatvorenog tipa za lečenje odlučuju za ostanak u Stevovom domu iako je savršeno jasno da svakim minutom rizikuju svoj život od pomahnitalog domaćina. Tek nešto kasnije oni saznaju za njegov „ulov” a tada Steveu situacija izmiče kontroli što dovodi do nesagledivih posledica i do raspleta koji niko nije očekivao...  

Prva stvar na koju nailazite upuštajući se u ovaj film je lokacija Stevovog doma a u njemu se odigrava kompletan film. Kuća je prilično zamračena, prozori su zamandaljeni daskama, ponekad se doduše pale svetiljke ali glavno svetlo često dolazi od božićnih jelki i njihovih lampica. Ovako „aranžiran” životni prostor je efektan za jedan horor film ali sumnjam da bi vam gosti ostali preko vikenda ako moraju da bauljaju, spotiču se po mraku i gledaju zakovane daske na prozorima... Odlična muzička podloga samo pojačava osećaj nelagode i nečega strašnog što nailazi tako da je atmosfera filma prilično pogođena i predstavlja možda i njegovu jedinu pozitivnu karakteristiku. Glumačka postava je zadovoljavajuća i čine je samo tri karaktera (uz nekoliko epizodnih u finišu), likovi su prilično ubedljivi ali je scenario dosta slab i tu prelazimo na mane filma, kojih je mnogo više... Stvar koja smeta, čak i meni koji sam navikao na spore filmove, je što je I Trapped the Devil toliko spor da se etiketa „drama” mora staviti ispred „horora”, kao upozorenje onima koji od jednog igranog filma traže više od 3-4 aktivnosti centralnih likova za sat ipo vremena.

I Trapped the Devil liči na film koji je nastao na osnovu kratkog Youtube filmčića, recimo trajanja nekih 8-15 minuta. Kada je dotični uradak postigao neki uspeh autori su skupili određenu svotu zelembaća i snimili produženi, celovečernji film trajanja jedva 80 minuta ali ne dodajući ništa novo jer osim ideje za zaplet i štosa na završetku nisu imali nikakvu drugu ideju... Tako su vreme od 15-tog do 80-tog minuta uglavnom popunili dijalozima glavnih likova koji su veoma isprazni, nedefinisani i nejasni, gde nijedan lik ne postavlja prava pitanja a i da to uradi ovaj drugi (tj. Steve) mu ne bi jasno odgovorio. Dilema šta se to događa u podrumu ide u nedogled, svakih 5 minuta saznajemo po jedno slovo, svakih 10 sklapamo jednu reč a jasnu rečenicu ne znamo ni kada počne odjavna špica... Između tih i takvih dijaloga traju silaženja u podrum (i to baš traju), razdvajanja likova (kuća u nekim momentima deluje veće od prosečne slasher šume pa likovi ne uspevaju da se pronađu), tu su i obavezni neracionalni postupci, pokušaji da se stvori nekakva pozadinska priča (sa obaveznim zidovima prekrivenim novinskim isečcima koji su spojeni vunicom) i pokušaji da se prikaže psihološki aspekt svega viđenog.

Gledaoci donekle uspevaju biti zainteresovani potencijalnom paranojom domaćina a potencijalnom misterijom onoga što se nalazi iza podrumskih vrata sa krstom. Da li to zaista đavo ili samo neki slučajni prolaznik koji je otet pitaju se gledaoci, ali autor veoma brzo stavlja karte na sto, reklo bi se neiskusno, i time sebi i svom delu izbija još jedan adut. Neiskusno deluju i promene kod gostiju koji menjaju svoj stav o zatočeniku bez nekog razloga i veoma naglo. Njihovi motivi, razmišljanja i uzroci ostaju duboko u tmini, baš kao i većina dešavanja u ovom filmu koja se jedva razaznaju na ekranu. Gledaoci uglavnom sve što vide u filmu zanemaruju i isključivo ih zanima šta se to nalazi iza vrata u podrumu; kada dođe trenutak da to saznamo takođe bauljamo po mraku, naposletku (skoro) saznajemo šta je to bilo zarobljeno i reklo bi se da je taj završetak uspeliji deo I Trapped the Devil. Velika je šteta što je između dobre ideje i efektne završne scene autor omanuo u gotovo svemu... Film uglavnom karakteriše ogromna doza dosade pa verujem da će oni malobrojni koji ne odustanu od gledanja filma vreme prekraćivati nekim drugim aktivnostima, recimo proverom statusa na društvenim mrežama...

I Trapped the Devil nije potpuna katastrofa ali je korist od njegovog gledanja veoma upitna. Postoje mnogo kvalitetniji filmovi od ovoga, čak i poslednjih sezona, pa vam ne preporučujem da gubite vreme i trošite svoje oči na razaznavanje šta se to nalazi u podrumskom mraku i zašto je neki pištolj opalio... Kao što rekoh: ideja je dobra, završna scena takođe, atmosfera prilično jeziva ali sve ostalo je slabo, počevši od dinamike filma, osvetljenja i scenarija pa do likova, njihovih motiva, pozadinske priče i postupaka svih aktera. Naprosto, ukoliko odete u goste a domaćin vas uverava da je u podrumu zatočio đavola imate samo dva rešenja: ukoliko verujete u dotičnog zovite popa a ukoliko ne verujete zovite policiju.