HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Stacie Passon

Uloge: Taissa Farmiga, Alexandra Daddario, Crispin Glover

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5952138/

Trailer: https://youtu.be/W6CVyg_0iKc

Pogledajte još: 1922 (2017)

Svi ste čuli za The Haunting of Hill House, makar zbog serije koja je nedavno postigla značajan uspeh, a spisateljica ovog dela, Shirley Jackson, je neposredno pred kraj svog prilično kratkog života objavila još jedno delo koje je svojevremeno bilo veoma hvaljeno - We Have Always Lived in the Castle. Knjiga je objavljena 1962. godine ali se na filmsku adaptaciju čekalo sve do skoro, tj. do 2016. godine kada se počelo raditi na ovom filmu.

Radnja knjige (ali i filma koji veoma verno prati radnju iste) dešava se početkom 60-ih godina prošlog veka, 6 godina nakon tragedije koja je zadesila porodicu Blackwood i zbog koje preživeli članovi žive izolovano u dvorcu iznad sela. Osamnaestogodišnja Merricat (Taissa Farmiga) je najmlađi član familije koji je preživeo a sve ono što posmatramo u ovom filmu doznajemo iz njenih kazivanja. Kada je Merricat imala 12 godina njeni roditelji, ujna i mlađi brat su otrovani tokom večere, arsenom koji je neko stavio u činiju sa šećerom. Osim Merricat, koja te večeri nije bila za stolom jer je po kazni poslata u krevet, preživela je njena sestra Constance (Alexandra Daddario) koja ne jede slatko i ujak Julian (Crispin Glover) koji je od posledica trovanja trajno vezan za invalidska kolica i oseća određene psihičke posledice. O Julianu se brine Constance a on vreme provodi u evociranju uspomena na tragično veče i pokušajima pisanja nekakvih memoara zbog kojih te uspomene uvek iznova prebira i analizira. Constance je onomad bila optužena za zločin ali je zbog nedostatka dokaza oslobođena; od te večeri ona nije napuštala svoj dom a najdalje gde se usudila izaći je baštica sa cvećem podno dvorca.

Merricat je jedini član porodice Blackwood koji kontaktira sa spoljnim svetom jer samo ona silazi u selo dva puta sedmično radi pribavljanja namirnica i drugih neodložnih poslova. I ti kratki odlasci su dovoljni da oseti gnev i prezir meštana prema sebi i svojoj porodici: jedini koji je koliko-toliko poštuju su prodavci dok svi ostali, uključujući tu i decu, pokazuju neprijateljsko raspoloženje pa čak i pevaju pogrdne pesmice. Merricat je svesna toga, nerado odlazi u nabavke i najsigurnije se oseća u svojoj oazi mira i spokoja, u svom malom izolovanom svetu - dvorcu na brdu. Međutim, ona je svesna opasnosti koja se približava a protiv koje se bori - magijom. Merricat zakopava razne stvari i dragocenosti ispod drveta i u baštici kako bi zaštitila svoju porodicu, stvarajući odbrambeni magijski bedem koji nakon nekog vremena ipak počinje da popušta. Naime, jednog dana u dvorac pristiže Charles Blackwood (Sebastian Stan), Merricatin i Constancin rođak a Julianov nećak, koji odmah stiče poverenje starije sestre ali i prezir mlađe. Charles i Constanca postaju veoma bliski, blizak odnos imeđu sestara se narušava a Merricat nastoji da Charlesa na sve načine istera iz dvorca i njihovih života...

Radnja filma bi se najkraćim rečima mogla opisati kao čudna, na momente prilično uvrnuta i neobična, čak povremeno i bizarna. Nijedan od prikazanih likova nije psihički stabilan, svaki pati od određenih fobija, psihičkih problema, čudnog ponašanja... Merricat je tvrdoglava, sebična i nepokorna, opsednuta kažnjavanjem, Constanca je vredna ali se boji otvorenog prostora i ljudi, zrači čudnom pozitivnom energijom i lepim osmehom iza kojeg se kriju traume i strahovi. Ujak Julian povremeno menja identitet i govori poput preminulog brata a to sve kada se skupi na gomilu, recimo za večerom, dovodi do situacija koje su bukvalno neizdržljive. U takav haos se savršeno „dobro” uklapa rođak Charles koji sa Constancom počinje neku bizarnu, gotovo incestoidnu avanturu... Režiserka ovog filma, meni nepoznata Stacie Passon, je zaslužna (uz direktora fotografije) što film izgleda čudno ali prelepo, mestimično čak uznemirujuće. Svaki kadar koji posmatramo je lep na svoj način, bilo da se odigrava u ogromnom dvorcu Blackwoodovih, prelepim zelenim bašticama i šumama oko objekta ili seocetu koje deluje prilično autentično. Boje u filmu su veoma naglašene što doprinosi bajkovitom utisku, ili zapravo - utisku jedne uvrnute bajke.

U toj uvrnutosti odabrani glumci su se perfektno snašli, u tolikoj meri da je zbilja teško odlučiti se za najboljeg. Mnogi kažu da je ovo Taissi Farmigi najbolja uloga do sada, što je verovatno tačno, mada sam ubeđen da ćemo od nje tek videti dobrih filmova i rola. Ako sam od Taisse očekivao dobru roku od Alexandre Daddario nisam a upravo je ona podjednako dobra ako ne i ubedljivija. Alexandra fenomenalno prikazuje devojku koja očarava svojim širokim osmehom, ali iza kojeg se očigledno krije velika muka i strah. Crispin Glover dobija manje prostora kao ujak Julian ali u skoro svakoj sceni krade šou svojim koleginicama, što se ne bi moglo reći za mnogo hvaljenog ali meni ovde ipak slabijeg Sebastiana Stana u ulozi Charlesa. I ostatak castinga je odličan, u sporednim ili epizodnim ulogama vidimo čitav niz karaktera gde svaki pruža uverljivu glumu, potpuno odgovarajuću datom periodu i čudnom tonu koji neguje knjiga/film. Dati period početka 60-ih godina je veoma verno dočaran pa ni tu nema zamerke. Jedina zamerka odnosi se na budžet filma koji je izgleda bio suviše mali da bi neke spektakularne scene u završnici mogle biti efektno snimljene. Umesto toga vidimo nekoliko trikova montaže i nešto slabiji izgled CGI-ja.

Još jedna mana filma može biti to što nije duži.  On traje tek nešto preko sat ipo što je za jednu dramu možda prekratko pa završetak koji vidimo deluje pomalo prenagljeno. Osim ovoga mnogima može zasmetati što film ne sadrži strašne ili šokantne scene. We Have Always Lived in the Castle je gotska drama koju neće tolerisati oni koji traže čist horor film ali će je ceniti svi oni koji iza naizgled jednostavne radnje mogu pronaći brojne teme kojima se film bavi.