HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: James Watkins

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1020530/

Trailer: https://youtu.be/YTDuNF1aEQM

Pogledajte još: Funny Games (2007)

Napravićemo malu pauzu u opisivanju novih triler horor filmova pa na predlog jednog čitaoca opisati Eden Lake, prilično poznato ostvarenje i uglavnom cenjeno. Film je napisao i režirao James Watkins, režiser The Woman in Black a scenarista My Little Eye i The Descent: Part 2, pa otuda i uglavnom pozitivan utisak o ovom filmu. Međutim, više nego ikada pomešani su mi subjektivni i objektivni utisci nakon gledanja Eden Lake a o tome više u nastavku opisa...

Za početak treba da znate da su crvenokosa Jenny (Kelly Reilly) i njen voljeni Steve (Michael Fassbender) krenuli na jedno putovanje, intimiziranje, ljubavisanje, prošenje, sve u kompletu, a gde je bolja lokacija za tu svrhu nego u nekoj britanskoj zabiti gde ljudska noga ne gazi baš često... Oni odlaze džipom ka selu, od sela voze u zaselak, odatle još dublje u šumovitu zabit, kada dođu do kraja šumskog puta parkiraju svoj automobil i nastavljaju peške a nakon izvesnog vremena i određene šumske kilometraže nastanjuju se na obali jezera gde podižu svoju malu romantičnu oazu - šatorče. No, ne prolazi mnogo intimnih trenutaka a na toj istoj zabiti se pojavljuje banda nekakvih maloletnika, bahatih, bučnih i nasilnih delikvenata sa kojima Steve odmah ulazi u sukob. Strasti se privremeno stišavaju ali nakon određenog vremena opet sve eskalira i to do te mere da povratka više nema. Iz nekog razloga banda upravo sada odlučuje da pređe sve granice što dovodi do nasilja, žrtava i do toga da naši zaljubljeni junaci moraju da spašavaju glavu kako znaju i umeju. A to će u datim šumskim okolnostima protiv mlađeg ali odlučnijeg i brojno superiornijeg neprijatelja biti veoma teško...

Prva stvar koja upada u oči je odličan ambijent u kojem se film dešava. Gotovo kompletan Eden Lake se odigrava u šumi, po šumarcima različite gustine, proplancima, šumskim stazama, polutrulim šumskim objektima i tek ponekim izlaskom na čistinu (samo uvod i finale se dešavaju u urbanim okruženjima). Ipak, ta i takva šuma (sa svim svojim varijacijama) nikada nije monotona i film vizuelno nikada nije jednoličan, što je zbilja iznenađenje. Perfektna kamera sa tek povremenim nemirnim kadrovima, odlična režija i montaža, diskretna audio podloga i činjenica da se film uglavnom dešava danju čine Eden Lake filmom veoma ugodnim za gledanje i posmatranje. Dobro, ugodnost zbog šumske atmosfere i ambijenta često nestaje jer film obiluje veoma napetim i uznemirujućim kadrovima, na radost horor posmatrača. Maltretiranje dvoje nenaoružanih i miroljubivih ljudi od strane razularene bande klinaca često nije ugodno za gledanje, skrivanje naših junaka po šumi uglavnom dovodi do veoma napetih situacija a kada ih monstrumi pronađu tu su veoma brutalne scene nasilja, eksplicitno prikazane, naravno.

Autor filma kao da pomalo preteruje u tom i takvom nasilju jer nam sve povrede glavnih junaka uvek servira u krupnom planu, bez obzira da li za time ima potrebe ili ne. Dalje, autor svoje junake konstantno prlja i valja po blatu, izmetu, iznutricama i krvi samo kako bi izazvao gađenje kod posmatrača, zatim svoje likove smešta u bezizlazne pozicije koristeći njihove nerezonske poteze i „supermoći” klinaca a sve u cilju stvaranja napetosti. Eden Lake, baš poput velike većine sličnih filmova, karakteriše ne uvek logično postupanje glavnih likova. I dok možemo imati razumavanja za neke njihove poteze kada su pod pritiskom i kada se bore za svoj život (ko zna koliko bismo mi učinili nelogičnih radnji u datim okolnostima) za neke momente naprosto nema opravdanja jer ih Jenny i Steve rade koliko-toliko hladne glave (recimo, upad u spavaću sobu vođe bande ili propuštanje brojnih prilika da se pobegde što dalje od klinaca). Klinci pokazuju standardne „supermoći” za ovakav tip filma jer uspešno pokrivaju svaki pedalj ogromne šume, svaki zvuk čuju, svaki potez svog plena predviđaju i u svakom trenutku su jači od svojih žrtava iako uglavnom nisu naoružani.

Ma koliko ovaj film imao dobrih stvari nije mi se sasvim dopao, baš kao ni jedan drugi horor u kojem klinci maltretiraju odrasle. Svestan sam da je ovo izuzetno poučan film koji na pomalo brutalan način govori o temama vršnjačkog nasilja, povećanog nasilja od strane maloletnika ali i o pogrešnom vaspitanju od strane roditelja, međutim, jednostavno se nisam mogao uživeti u neke scene. „Organizacija” bande nije najrealnija iz prostog razloga što je odluka autora bila da film u ovom domenu bude poučan (klinci su prisiljeni da rade to što rade, iz čega proizilazi da bi na njihovom mestu mogao biti bilo koji drugi klinac, možda i naš). Za utehu je da te i takve članove bande veoma dobro glume izabrani mladi glumci a od vodećeg dvojca posebno izdvajam Kelly Reilly koja uverljivo i simpatično igra Jenny, curu za čiju sudbinu zaista strepimo. Završetak filma može da iritira ali ukoliko ga posmatramo kroz glavnu poruku on je savršen i jasan. Šteta je samo što roditelji poput ovih iz filma ne gledaju horore i što su vrlo ograničenog intelektualnog kapaciteta da bilo šta shvate, dok oni koji kapiraju ovde viđeno veoma lako mogu da se nađu u ulogama nesrećnih Jenny ili Steve.