HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Lars Klevberg

Uloge: Kathryn Prescott, Tyler Young, Samantha Logan

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5598292/

Trailer: https://youtu.be/dE8fL0NeJug

Pogledajte još: Final Destination (2000)

Evo još jednog dokaza da se snimanje kratkih filmova nakon nekog vremena (u ovom slučaju nešto dužeg) isplati: nakon istoimenog 15-tominutnog filma iz 2015. godine ove sezone smo počašćeni celovečernjim filmom nazvanim po sada već drevnoj vrsti foto-aparata. Film je režirao čovek koji će u budućnosti svakako biti mnogo poznatiji (režirao Child's Play 2019 koji tek treba da se pojavi) a po scenariju lika koji je naškrabao nedavno opisani ali nedovoljno dobar Hell Fest. 

Za one koji ne znaju polaroid je analogni foto-aparat u koji se umesto foto-filma stavlja specijalna vrsta foto-papira. Samo nekoliko minuta nakon slikanja aparat izbacuje sliku, pošteđujući vlanika odlaska u fotografsku radnju radi razvijanja filma ali po nešto većoj ceni. Uglavnom, ovi aparati su se više koristili radi cool efekta nego radi ekonomičnosti a upravo iz tog razloga i danas imaju brojne ljubitelje i kolekcionare te svaki iole ispravan polovni primerak aparata veoma brzo pronađe svog kupca na licitacijama. Polaroid je veoma pogodan za jedan film, u tolikoj meri da je pravo čudo kako do sada nije poneo glavnu ulogu u nekom hororu. Osim što je izbor predmeta danas mnogo sužen, jer svedoci ste da su raznorazne stvari iz pokućstva do sada bile zaposednute ili uklete, polaroid ima i tu prednost što je dovoljno retro pa može da privuče gledaoce koji od jednog današnjeg horor filma očekuje da ima old school šmek ili atmosferu. Upravo zbog toga sam i pristupio gledanju ovog filma i nisam se sasvim razočarao iako je krajnji rezultat mogao i morao biti makar nešto bolji.

Kao što rekoh, u glavnoj ulozi filma je polaroid foto-aparat. Dotični se pojavljuje na prodaji u jednoj antikvarnici i to baš u onoj gde honorarno radi mlađana Bird Fitcher, stidljiva studentkinja, devojka uglavnom posvećena samoj sebi i svojim hobijima i distancirana od društva zbog ožiljaka iz davne porodične tragedije. Bird biva očarana kultnim modelom aparata, odmah odlučuje da njime načini nekoliko snimaka ali ono što u tom trenutku ne zna je da je aparat - zaposednut. Nedugo zatim oko nje i osoba koje je slikala svojim starim foto-aparatom počeće da se pojavljuju jezive prikaze, uglavnom u mračnim uglovima prostorija, vrebajući svaki tren da na brutalan način oduzmu život junaku poslednje načinjene fotografije. Nakon što spoznaju odakle vreba opasnost, a to će zaključiti nakon nekoliko masakriranih žrtava, Bird i njeni preostali prijatelji moraju otkriti tajnu te stare kamere, a jedino saznavanje činjenica o njenom nekadašnjem vlasniku može zaustaviti demonski polaroidni pir.

Atmosfera tokom početne trećine filma, kao i način odmotavanja radnje jesu u nekoj meri retro i prilično prijaju. Radnja se dešava u jednom mirnijem gradiću a povučena devojka Bird (koja radi u za današnje pojmove izuzetno retro radnom mestu - antikvarnici) zaista jeste kao pozajmljena iz filmova 80-ih. Ona je topla, blaga i povučena a za razliku od većine današnjih glavnih glumica mlađe dobi dosta je simpatična i bliska gledaocu. Mada u tom trenutku ne znamo za porodičnu tragediju koja ju je zadesila čvrsto smo na njenoj strani, pa, iako je ona ta koja je svojim pritiskanjem okidača na polaroidu pokrenula niz smrtnih slučajeva ni za trenutak je ne krivimo za sva stradanja. Kada iz foto-aparata izađe to što izađe, a to izlazi obično noću i pojavljuje se u mraku tradicionalno neosvetljenih američkih prostorija, autor filma pokazuje da ume da stvori napete i jezive kadrove koji ipak ne kulminiraju na zadovoljavajući način, makar ukoliko ste iskusni horor gledalac. Ima tokom finala filma nekoliko kadrova koji pokazuju nešto više, kada se CGI „razmaše” ali što se tiče vizuelnih aduta Polaroid je - standardno tanak.

Naprosto, Polaroid je PG-13 film i to će vam postati jasno već tokom prve horor scene: entitet koji kamera oslobađa je kompjuterski generisan i uglavnom bezličan a mi kao gledaoci isključivo prisustvujemo dešavanjima koja se odigravaju pre ubistva. Kada se brutalno masakriranje desi gledaoci mu ne prisustvuju, sve ostaje van naših očiju, čerečenje žrtve eventualno samo čujemo ili ga naslućujemo jer današnji komercijalni horor film ne služi da se gledaoci plaše ili zgroze, za tako nešto služe medijski portali i TV dnevnik. Ono što mi se dopalo je dvosmisleni obrt na kraju filma i to mi je osim upotrebe „analognog foto gadgeta” najoriginalniji element filma. S druge strane, u istorijatu bivšeg vlasnika foto-aparata ima manjih i većih rupa, nedorečenosti i neubedljivosti pa mislim da se tome trebala posvetiti veća pozornost, baš kao i izbegavanju nekih elemenata u radnji koji deluju kao grubo pozajmljeni iz nekih mnogo poznatijih horor naslova, poput The Ring ili The Final Destination. Takođe, može zasmetati i insistiranje na jump scareovima ali u ovoj klasi filmova (čitaj: na ovom nivou cenzure) mnogo drugog nije ni ostalo na raspolaganju autorima.

Polaroid ne donosi ništa novo ili sveže u horor žanr ali njegovo gledanje može biti prijatno ili zanimljivo, pogotovo ukoliko smanjite očekivanja. Tokom njegovog gledanja vas ništa osim izostanka krvi neće previše razočarati ali takođe nećete biti ni previše oduševljeni viđenim, prvenstveno zbog toga što u svakom trenutku znate šta od jednog ostvarenja poput ovoga možete očekivati. PG-13 etiketa ovom ostvarenju čini kontrauslugu (makar na filmskom planu, finansijski je druga priča) jer su sve maštovite i brutalne smrti ostale uglavnom neverifikovane našim okom stvarajući od filma Polaroid tortu bez fila.