HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Mary Lambert

Uloge: Dale Midkiff, Denise Crosby, Fred Gwynne

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0098084/

Trailer: https://youtu.be/JMao8sg4DPA

Pogledajte još: Wake Wood (2011)

Nedavna pojava filma Pet Sematary 2019 je sasvim logičan razlog za recenziju tri decenije starog originala i za moj povratak filmu koji nisam gledao zaista jako dugo, verovatno još od VHS ere. Za one malobrojne koji ne znaju Pet Sematary je horor film snimljen po istoimenoj noveli Stephena Kinga koja se pojavila 6 godina ranije. Film je uglavnom dobijao pozitivne kritike, kako po izlasku tako i dan danas, a mnogi ga ubrajaju u sam vrh filmskih adaptacija Kingovih dela.

Početak filma nam po ko zna koji put jasno pokazuje zašto su filmovi 80-ih i 90-ih bolji od današnjih i zašto je njihovo gledanje (makar i ponovno) uglavnom kvalitetnije provedeno vreme od gledanja modernih horor „hitova”: već tokom uvodne špice gledamo sumorne i tužne kadrove groblja kućnih ljubimaca koje se nalazi okovano šumicom. Jezivo groblje je prelepo, istovremeno depresivno i zastrašujuće a garantovano čini da ostanemo prikovani za ekran u očekivanju daljih dešavanja. Dalja dešavanja se nastavljaju dolaskom porodice Creed u svoj novi dom koji se nalazi nedaleko od u uvodu viđenog groblja. Pomenuto groblje se nalazi u šumici preko puta, a baš po tom putu danonoćno tutnje šleperi, ne trudeći se da smanje brzinu dok jure kroz kakvo-takvo naseljeno mesto. Upravo ti šleperi su zaslužni za pogibiju ljubimca Creedovih, mačka po imenu Church, a vremešni komšija preko puta je zaslužan što je jadna životinjica sahranjena upravo na - groblju kućnih ljubimaca. Ništa čudno, ali, ovo groblje kućnih ljubimaca nije sasvim obično jer zahvaljujući svom „indijanskom terenu” uspeva da vaskrsne svoje mrtve...

Dakle, zakopani se vraća isti kao što je bio, isto izgleda, isto zvuči, isto se odaziva ali ima jednu krucijalnu razliku (osim užasnog mirisa): želi isključivo da ubija. Ovo je odličan koncept, iako ne baš sasvim originalan čak i za vreme nastanka novele, jer za dobar horor film više od groblja, živih mrtvaca i efektnog ambijenta i ne treba. Uz sve to Pet Sematary 1989 poseduje i odličnu fotografiju, staru tajnu koju komšija zna, jezivi prolog, uglavnom dobru glumu, nekoliko mučnih scena i scenario koji je napisao sam Stephen King. Pa zašto onda nisam film nagradio većom ocenom, pitate se... Zbog toga što mi nisu baš sve stvari štimale. Recimo, otac Creed sahranjuje svog mačka na ukletom groblju iako je sumnjičav na šta će sve izaći, i to je (donekle) u redu. Međutim, kada porodicu zadesi još jedna, mnogo veća tragedija (nije spoiler jer u svim najavama diljem neta piše da sin gine takođe u saobraćajci) otac odlučuje da i njega sahrani na istom groblju iako je sada već savršeno svestan na šta će to izaći (video je „živi” primer u mačku Churchu). Ni tu nije kraj neubedljivostima jer se zakopavanja i dalje nastavljaju iako je otac sada savršeno svestan šta radi i koji je proizvod toga...

Mirenje sa tragedijama je oduvek bila tema horora, baš kao i želja da se najmiliji zagrle još jednom, međutim, odluke ovog oca su veoma diskutabilne, u tolikoj meri da se gledaoci s pravom pitaju koliko je on zapravo mentalno zdrav. Nešto u radnji filma i u broju pokojnika deluje kao višak, možda mačka, možda jedno od zakopanih tela, a upravo iz ovog razloga film u nekom trenutku od horora skoro pa postaje parodija. Gledaoci umesto da se plaše vaskrsnutog (što se i dešava u početku) u poslednjoj trećini filma počinju da prevrću očima jer, naprimer, vaskrsnuti klinac umesto da bude jeziv ili šokantan deluje kao loša kopija Chuckyja. Finalna borba deluje prilično neuverljivo, kao i svaka scena borbe deteta i odraslog muškarca, završne scene sa suprugom su takođe više na terenu zombi komedije nego horora a ne mogu reći ni da su mi se sve scene sa poginulim trkačem svidele jer ih je za moj ukus previše. Neodgovornost roditelja takođe može da nervira jer dopuštaju bezbroj istrčavanja njihovog deteta na prometni put a odsustvo emocija je takođe više nego primetno. Uglavnom, film ne smete shvatati kao sasvim ozbiljno ostvarenje ukoliko želite da vam se svidi, već kao poluozbiljno sa nekoliko suvišnih scena.

Ukoliko pređete preko navedenog pronaći ćete Pet Sematary 1989 kao prijatan film za gledanje, uglavnom dinamičan, lepo snimljen, iznenađujuće dobro režiran i veoma ugodan za oko. Ovde nema kompjuterskih animacija već su svi specijalni efekti retro, dakle baš onakvi kakvi i treba da budu, brutalni, gnusni i uglavnom uverljivi. Film ide dodatno u širinu pa nas časti turobnim scenama koje naizgled nemaju veze sa glavnom pričom (smrtno bolesna sestra) ali dobra gluma pojedinaca uspeva da ispegla određeni broj nedostataka. Ne mogu da preskočim ni brojne kadrove koji u današnjim filmovima nisu više (ili u tolikoj meri) prisutni, poput mrtve dece i životinja a tu je i jedno od najefektnijih cameo pojavljivanja Stephena Kinga u horor filmovima. Sam King je direktno zaslužan za sve što u ovom filmu možemo videti, jer je pisac scenarija po svom pisanom delu, pa tako većinu subjektivnih i objektivnih zamerki pripisujem njemu lično. Iako Pet Sematary 1989 nije savršen film, i po mom mišljenju se ne nalazi u vrhu liste Kingovih adaptacija, svakako biste ga trebali pogledati, ne samo zbog ovogodišnjeg rimejka.