HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Alex Garland

Uloge: Natalie Portman, Jennifer Jason Leigh, Tessa Thompson

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt2798920/

Trailer: https://youtu.be/89OP78l9oF0

Pogledajte još: Stalker (1979)

Annihilation je naučnofantastični horor film rađen po istoimenoj noveli a nastao u Netflix produkciji. I pored poznate produkcije, dokazanog režisera (radio mnogo hvaljeni Ex Machina) i odlične glumačke postave film je doživeo neuspeh, pre svega finansijski, ali to nije razlog da filmu ne pružite šansu jer on ima šta da pokaže, kako na vizuelnom tako i na sadržinsko-tematskom planu.

Film počinje u jednoj vojno-medicinskoj ustanovi ispitivanjem profesorke Lene, biologa, koja je bila član ekspedicije koja je istraživala zonu poznatu pod nazivom ”The Shimmer”. Ova zona prepuna anomalija nastala je pre nekoliko godina kao rezultat udara meteora u ruralno priobalno područje a već prvi kadrovi skrušene profesorke pod istragom nam jasno govore da je misija krenula po krivu i da je ona (najverovatnije) jedina preživela. Naše je samo da ispratimo šta se zbivalo u zoni (ali neposredno pre polaska u misiju) a to ćemo saznati iz njenih usta, kroz niz prisećanja, uglavnom hronološki poslaganih. Ekspedicija čiji je Lena bila član nije prva koja je posetila zonu, oblast koja se neprekidno širi i sada već zauzima poprilične dimenzije. Međutim, niko se nije vratio iz te oblasti, osim Leninog supruga koji se nakog godinu dana iznenada pojavio, iako je bio već gotovo prežaljen... Početnu Leninu radost zbog suprugovog povratka veoma brzo menja sumnja a onda i strah: on ne može da objasni ili naprosto ne zna gde je bio niti kako se vratio, Lena ga na momente ne prepoznaje ali zato jasno prepoznaje znake njegovog narušenog zdravlja koje svakim narednim trenom biva sve lošije...

Nije nikakav spoiler ali kada imamo u vidu čudno ponašanje Leninog supruga, njenu sumnju, meteor koji udara svetionik i snimke ćelija iz špice filma sasvim je jasno da se desila nekakva invazija vanzemaljaca i da su ljudi klonirani, mutirani, promenjeni, kako god. Ovakav Invasion of the Body Snatchers uvod je meni uvek zanimljiv a misterija koja izbija iz svake Lenine rečenice i način na koji se priča odmotava garantuju da će gledaoci (ili makar oni koji istolerišu njegov tempo) ostati prikovani uz ekran do samog kraja (ili „kraja”). Priča postaje konkretnija nakon pola sata kada ekipa zaista uđe u famoznu zonu a gledaoci se susretnu sa nečim zbilja neočekivanim. Iako mutirana zona je zaista prelepa, makar dok se ne zađe u njenu dubinu i dok ekipa ne počne da se brojno smanjuje na više nego jeziv način. U zoni je više nego bujna vegetacija, na svakom koraku džiklja trava, drveće, poznato i nepoznato cveće, naši likovi iako veoma oprezni imaju utisak da su se našli u raju a mene su te scene podsetile na neke stare filmove, kada zalutala ekipa pomoraca pronađe zaboravljeni praistorijski svet koji je ostao zamrznut u vremenu i prostoru. 

Ipak, svet koji gledamo je samo naizgled prelep; to je svet u malom koji se menja nabolje samo na površini, čim se malo dublje zagleda jasno je da zapravo metastazira i propada, ispod njegove nabujale lepote cveta krvoločno zlo koje se degradira, neutrališe sve živo i zdravo, stvarajući jezivo verne diplikate koji su tužne ljušture donedavnih živih i svesnih bića. Teme koje film obrađuje na prvu loptu nisu toliko jednostavne ali se da zaključiti da autor akcenat svoje pozadinske priče stavlja na promenu čoveka, depresiju, tugu i njegovu potrebu za samouništenjem. Imajući u vidu da su svi članovi ekspedicije koju posmatramo - žene, da su sve prilično urbane, samostalne, različite seksualne orijentacije i boje kože definitivno je jasno da je autor želeo i imao nešto više reći i na tu temu, što mi se nije dopalo, jer sam imao utisak da iza scenarija stoji osoba ženskog pola. Da bi ove i ovako servirane teme što lakše i efektnije došle do očiju i mozgova posmatrača zapravo čistokrvna drama je upakovana u formu horor/SF filma ali filma izuzetno spore i depresivne radnje, u tolikoj meri da je za gledanje Annihilation potrebno specifično raspoloženje i/ili dobra doza živaca.

Tempo filma ume da guši i utiska sam da bi ovaj gotovo dva časa dugačak film bio mnogo efektniji da je pola sata kraći. Upada u oči i depresivna gluma inače odlične Natalie Portman koja ovde i nije imala prilike da se „razmahne” jer je od nje očigledno zahtevano da ne skida depresivan izraz lica, što zbog porodične tragedije što zbog trenutke situacije u kojoj se nalazi. Što se tiče ostalih ženskih likova situacija je još slabija jer su svi odreda slabi, nedovoljno harizmatični i pamtljivi. Tu i tamo čujemo nešto o njihovom istorijatu, osobinama i razlozima za priključenje misiji ali sve informacije u vezi njih ostaju u domenu nebitnog a za nijednu junakinju nam neće biti žao kada strada. Oslabe likove i mestimično dosadnjikavu radnju efektno razbija nekoliko zaista jezivih scena, pre svih scena sa aligatorom, medvedom ali i niz bizarnih detalja poput rotirajućih creva, naprimer. S druge strane, finalna trećina filma je prilično konfuzna, kao da je autor mnogo toga hteo reći, kao da se trudio da bude dvosmislem, trosmislen, prepametan a zatim završio svoje delo samo da bi se sve moglo nastaviti, kada i ako.

Budući da je Annihilation rađen po prvoj knjizi trilogije sasvim je moguće da je inicijalno zamišljen kao prvi u filmskoj trilogiji. Međutim, kako je film doživeo finansijski debakl to možda pomuti planove o budućem nastavku, ali bi u cilju zaokruživanja priče nastavci ipak bili dobrodošli.