HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Nicholas McCarthy

Uloge: Jackson Robert Scott, Taylor Schilling, Peter Mooney

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt4504044/

Trailer: https://youtu.be/BC4cyYRxjFk

Pogledajte još: Audrey Rose (1977)

Pravo je čudo kako su neke teme u horor žanru potpuno zapostavljene dok nekim drugima bivamo „čašćavani” i „gušeni” gotovo na nedeljnom nivou. Jedna od zapostavljenijih je definitivno i reinkarnacija, jedna veoma zanimljiva tema kojom se do sada bavilo prilično malo horor filmova a The Prodigy bi mogao biti okidač da ostvarenja na sličnu temu gledamo nešto češće narednih sezona.

Uvod filma nam donosi tri podjednako bitne informacije: tokom prologa vidimo jednu unezverenu bezruku ženu koja, čini se, uspeva da u poslednjem trenutku pobegne iz nekakve jazbine i istrči na obližni magistralni put dok u drugoj sceni posmatramo pomahnitalog tipa a potencijalnog krvoloka kojeg u zadnji čas neutrališu specijalci. Treća priča je ona glavna a dešava se oko porodice plavokose trudnice po imenu Sarah Blume. U počenim kadrovima filma ona sa svojim suprugom odlazi na porođaj i na svet donosi živog i zdravog dečaka po imenu Miles. Pa, zamalo. Dečak se, zapravo, čini savršeno zdravim & normalnim tokom svog detinjstva; osim izrazite inteligencije, bržeg razvoja i različite boje očiju čini se da je potpuno isti kao i druga deca ali neće proći dugo (zapravo protiče suviše malo filmskog vremena) dok ne zaključimo da „nešto nije u redu sa malim Milesom” (što je pomalo drska pozajmica taglinea od jednog mnogo uspešnijeg, poznatijeg i kvalitetnijeg horora sa Esther).

Uvod filma, tokom kojeg gledamo odrastanje malog Milesa je za moj ukus suviše zbrzano jer sve naznake različitosti dečaka vidimo u svega desetak minuta tokom kojih on pokazuje agresiju, patološku potrebu za povređivanjem drugih, krvoločnost, bezosećajnost, brutalnost, nagon za ubijanjem i druge osobine koje nisu svojstvene deci tog uzrasta već makar duplo starijim osobama. Scene u kojima se porodica (a zatim i učitelj, prijatelji i dadilja) suočavaju sa detetom koje nije sasvim obično su najzanimljiviji delovi ovakvih i sličnih filmova, mnogo zanimljiviji od raspleta, recimo, pa mi je zaista žao što se ovde sve odigralo suviše brzo, kao da se žurilo na sledeći segment filma. U nastavku Miles nakon što umlati jednog školarca francuskim ključem završava kod psihologa a roditelji prvi put postaju svesni da sa njim nešto nije u redu. Tu je i psihijatar koji hipnozom pokušava da sazna nešto više o stanju dečaka ali je i na njega potrošeno suviše malo vremena. Nakon nekoliko kadrova dotičnog više ne vidimo u filmu što je velika šteta.

Takođe, otac je gotovo potpuno skrajnut iz filma, u tolikoj meri da deluje kao dečakov očuh, ili trenutni prijatelj njegove majke, recimo. Nijedna od gore pomenutih manjkavosti (tj. skrajnutosti) nije slučajna jer je akcenat ovoga filma isključivo na majci, koja je u The Prodigy centralni karakter. Sve što vidimo i sve što se dešava tiče se samo i direktno nje, svaki događaj se ocrtava na njenom licu i odražava na njeno stanje, ostali likovi su samo sporedni, bezvredni i nevažni, što može biti i zamisao autora filma/scenarija koja se tiče ciljne publike ali i deo propagande koju sve češće viđamo u američkim horor/triler filmovima više klase. Taylor Schilling koju vidimo u ulozi majke je korektna ali ništa više od toga. Čini se da je za ovu ulogu izabrana isključivo zbog svoje tužne face koju konstantno nosi usled tuge i dileme šta da radi sa svojim sinom, da li da ga podari specijalizovanim ustanovama zatvorenog tipa (za šta on realno i jeste) ili da ga i dalje voli kao majka, bez obzira na povređene, unesrećene i usmrćene koji se gomilaju oko njih.

Budite spremni na dosta nelogičnosti tokom druge polovine The Prodigy. Ipak, te nelogičnosti uzmite sa rezervom jer kao što sam rekao - ovo je film iz perspektive majke. Majčinska ljubav ne poznaje granice (doduše, scenarističke gluposti takođe), ali samo majke mogu da procene koliko bi štitile svoje dete, šta bi uradile za njega i koliko bi daleko išle u svojoj brizi, zaštiti i ljubavi, pa čak i ukoliko bi postale sigurne da njihovo dete više nije kao što je do tada bilo. Kao što rekoh, sporedni likovi su u ovom filmu nebitni tako da nijedno ime ne treba posebno isticati. S druge strane, mali Jackson Robert Scott koji igra Milesa je odradio maestralan posao i toliko je ubedljiv u nekim momentima da se gledaoci mogu zapitati koliko zapravio ima godina... Uspešno uspeva da nam dočara obe strane svoje ličnosti a posebno briljira u stanjima koje karakteriše opšta bezosećajnost i spremnost na sve samo da dođe do svog cilja. Klinac je odlično izabran na kastingu, ima idealnu njušku za film ovakve radnje, ubedljivo glumi a, što nije potpuno beznačajno za film sa detetom u glavnoj ulozi – nije iritantan.

The Prodigy je zanimljiv film koji obrađuje jednu veoma tešku i gotovo bezizlaznu temu, film koji možda nije snimljen iz idealne perspektive ali zato poseduje veoma čudne scenarističke odluke sa upitnim poukama. Autori nisu uspeli da stvore previše šokantnu priču koja bi zaista ledila krv u žilama (pogotovo gledateljkama koje su se ostvarile u majčinskim ulogama) već su svoje ostvarenje obogatili generičkim horor momentima i komercijalnim rešenjima koja više nikoga ne mogu oduševiti. Protraćen film ali makar u zapletu donekle originalan.