HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Mike P. Nelson

Uloge: Kate Bosworth, Tyler Hoechlin, Sonoya Mizuno

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5591666/

Trailer: https://youtu.be/IrcQhTm2h2I

Pogledajte još: The Purge: Anarchy (2014)

Film The Domestics je nastao na osnovu istoimenog 13-minutnog filmčića iz 2015. godine što i nije toliko bitno jer verovatno niste nikada ni čuli za njega. Ono što je mnogo važnije je da celovečernji The Domestics 2018 prikazuje postapokaliptičnu Ameriku a radnja viđena u njemu se uglavnom može odnositi i na ostale delove sveta (sa manjim ili većim odstupanjima), pa i na naše predele.

Početak filma nam tek na minut ili dva donosi info šta se to zbilo i zašto je civilizacija krenula nizbrdo: odnekud su se pojavili nekakvi & nečiji avioni sejući iz vazduha crnu supstancu, deo stanovništva je ovim otrovom veoma brzo neutralisan dok se preostali deo populacije (čini se mnogo manji deo) počeo boriti za gole živote i puko preživljavanje, spuštajući se na civilizacijskoj lestvici niže, mnogo niže i od samih životinja. Uglavnom, razlozi za apokalipsu nisu ni mnogo bitni, kako nama gledaocima tako i likovima koje posmatramo, bitno je da se ona desila i fešta može da počne. U fokusu naše pozornosti imamo mladi bračni par imena im Mark i Nina koji sve svoje snage usmeravaju na probijanje do Milvokija, za koji veruju da je (kakva-takva) slobodna terotorija. Oni svaki dan preživljavaju kao da im je poslednji: putuju magistralnim putevima svojim automobilom, zaustavljaju se samo na iole sigurnijim lokacijama kako bi se odmorili i prespavali, u već davno poharanim supermarketima dolaze do hrane i savršeno su svesni da će na svakom sledećem zaustavljanju upadati u sve veće probleme.

Naprosto, gde god se kroči neka banda drži teritoriju, neki snajper vreba, neka prepreka je na putu, neki maskirani bandit želi plavokosu Ninu, neki naizgled porodični čovek i brižni otac u nedostatku svinja i goveda traži ljudetinu za prehranjivanje svoje porodice. Čitav dijapazon dešavanja koji vidimo u The Domestics je uglavnom već viđen u sličnim ostvarenjima ali to nije teret po sam film jer je radnja prilično zanimljiva, gotovo u potpunosti je dinamična a ima dosta preokreta, manje ili više očekivanih. Dramske pauze uglavnom vidimo tokom predaha između borbi, tokom smena bandi na ekranu ali i kao jasnu poruku autora filma da ljubav i dobrota na kraju uvek pobeđuju, bez obzira na okolnosti i krajnju cenu. Svet (tj. Amerika) je, po kazivanju junaka ovog filma, ostala bez Boga, dakle bez sistema, zakona, morala i vlasti, a sve to je zamenio isključivo novi „Bog” – novac. Preživeli su počeli da se grupišu po bandama, specifičnim grupacijama isključivo orijentisanim na krađe, ubijanja, silovanja i druge do nedavno nedozvoljene radnje, ali nužne radnje kojima je u prikazanom svetu jedino moguće preživljavanje.

Svaka od viđenih bandi ima neku svoju specifičnost, najčešće vizuelnu ali ne samo takvu. Vidimo Zakivače, Čaršave, Orače, Kockare ali i usamljene borce na nekim svojim privatnim misijama, poput izvesne Višnje, zaštitnice žena koja govori isključivo putem svog šmajsera. Svaka od pomenutih bandi se vizuelno izdvaja od drugih čime je postignuta vizuelna i tematska šarolikost. Verujem da bi i u nekom stvarnom apokaliptičnom svetu postojalo nešto slično jer se navijačkim bojama, uniformama ili drugim amblemima pokazuje pripadnost i lojalnost organizaciji a nedozvoljenim radnjama i ubistvima odanost vođi i njegovom „političkom programu”. Međutim, bande prikazane u ovom filmu kao da potiču iz nekih video igara, naprimer, jer njihov outfit nije sasvim funkcionalan već prilično teatralan. Recimo, jedna od viđenih grupa nosi jelenske glave na svojim, sve skupa sa ogromnim rogovima. To je sasvim prihvatljivo za neki kratak performans, u kojem se lik ne bi mnogo pomerao ili saginjao, ali je teško verovati da neko danima ne skida ta čudesa sa glava, prihvata smanjenu vidljivost u datim uslovima (a pogotovo kada hitac vreba iz svake kuće), otežan mu je ulazak u automobil i nikada mu to sve ne spadne sa glave.

Neki drugi imaju zavarene rešetke umesto vizira, koji takođe smanjuju preglednost i imaju oveću težinu, oni treći furaju bele košulje, mašne i zalizane frizure pazeći da im se iste ne pokvare pa sve deluje kao da društvene mreže i dalje funkcionišu... Svakog momenta očekujemo da neko opali selfi i pohvali se na svom postapokaliptičnom Instagram profilu. Sve ovo što sam nabrojao je nama gledaocima vizuelno izuzetno efektno ali nije mnogo realno pa ukoliko očekujete neki verodostojniji film sveta nakon kraha civilizacije mogli biste biti razočarani ponekim momentima. Osim vizuelnog grupe imaju i specifične načine delovanja (čitaj: furaju svoj postapokaliptični fazon). Kockari, recimo, igraju rulet pre ubistava, neki drugi nose sa sobom točak sreće da bi odlučili kako da likvidiraju buduće žrtve, jedna grupa organizuje nekakve brutalne igrice i kladionicu, svi iscrtavaju svoje simbole, tetoviraju iste na nadlakticama i čine film mnogo zanimljivijim ali i nerealnijim nego što bi data stvarnost zapravo bila. 

Zanimljivo je na koji način film obrađuje mnoge teme koje su u civilizovanim društvima zabranjene ali u postapokaliptičnim itekako prisutne. Vidimo ubijanja, pljačke, zatočeništva, razne bizarne igre i igre klađenja ali ne i eksplicitne scene silovanja (tu su samo nagoveštaji) i bilo kakav pomen ili korištenje kakvih droga. Ne kažem da mi je to u ovom filmu nedostajalo samo primećujem da je čak i ovakav film koji obrađuje prilično široku i nemoralnu temu morao podleći cenzuri ili famoznim PG standardima. Prikazani svet nakon kraha civilizacije je veoma efektan jer obiluje brojnim detaljima i odgovarajućom scenografijom. Pretpostavljam da su autori filma pribegli kombinaciji kadrova koji su snimani u nekim napuštenim ruralnim krajevima i specijalno adaptiranim eksterijerima za potrebe ovog filma, ali se vidi da je kreiranju vizuelnog ambijenta, baš kao i kreiranju outfita ubica, pristupljeno sa mnogo pažnje, pedantnosti i rada. Sitnice koje nedostaju, a koje bi bile itekako prisutne u datim uslovima su nedostatak bilo kakvih leševa po putevima, kako ljudi tako i životinja.

Ubistva koja gledamo u The Domestics su uglavnom brutalna i prilično krvava, deluju bolno i uverljivo, ali su to gotovo uvek ubistva negativaca. Ono malo pozitivnih likova uglavnom strada van ekrana dok se na naše oči mahom ranjavaju. Sve o ovom opisu nabrojano jasno govori da je The Domestics namenjen nešto mlađoj populaciji koja od jednog filma ne zahteva preteranu realnost ali očekuje dobru i efektnu zabavu, verno dočaran svet, određeni broj harizmatičnih likova, brutalna ubistva i konstantnu dinamiku. Ukoliko ste i vi jedan od takvih gledalaca nema razloga da preskočite ovaj film.