HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Dalibor Matanic

Uloge: Nika Ivančić, Helena Minić, Lana Gojak

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7420408/

Trailer: https://youtu.be/D7__AEXr9Ac

Pogledajte još: The Last Exorcism (2010)

Tema egzorcizma je veoma eksploatisana u zapadnim horor filmovima, pre svega američkim, još od kultnog The Exorcist pa na ovamo, te je vrlo zanimljivo videti kako se u davno postavljenim standardima žanra snalaze domaći autori i da li možemo očekivati neke novine ili eventualno pomeranje davno utabanih granica... Film Egzorcizam Dalibora Matanića je savršena prilika za to a dotični sa manje ili više uspeha potpisuje režiju i scenario (o toj uspešnosti više reči u nastavku opisa).

Televizijska ekipa izvesne Obiteljske televizije dobila je dozvolu od nadbiskupije da snimi jedan obred egzorcizma. Nakon snimljenog obreda crkva se ipak predomislila i zabranila javno prikazivanje materijala ali je on kasnije ipak objavljen u formi ovog filma. Zgodna iako ne previše ubedljiva najava i razlog zašto uopšte gledamo ovaj film. U svakom slučaju, nakon pomalo konfuznog i nabacanog uvoda, koji nam suviše brzo servira deliće priča nekolicine naizgled nepovezanih junaka ovog filma, pratimo TV ekipu sastavljenu od mlade, ambiciozne i stroge novinarke i njenog potčinjenog kamermana/vozača. Oni sa sobom vode jednog psihijatra i bez znanja sveštenika upadaju u sred obreda koji se izvodi nad zaposednutom devojkom po imenu Maša. Svako od prisutnih ima neku svoju priču i svoj cilj; svešteniku je ovo prvi slučaj i želi ga uspešno sprovesti, psihijatristkinja želi dokazati da u devojci nema ničeg natprirodnog, novinari žele prikazati obred kao zastarelu sprdnju a sestra samo želi da njena Maša opet bude dobro. U tom tonu, dilemama i raspravama protiče središnjica filma a zatom slede obrti, manje ili više (ne)očekivani...

Idemo redom... Radnja filma se dešava u Istri, u primorskom gradiću Vodnjan, što je pametno izabrana lokacija jer kadrovi iz vazduha prikazuju svu lepotu malog mestašceta ali i stvaraju neki italijanski giallo utisak. Ipak, ubrzo se sunčani kadrovi zamenjuju mračnima a takav postaje i kompletan film, sve do svog završetka. Veći deo radnje se dešava u podrumu jedne zgrade što je dobro izabrana lokacija obzirom na to da je skromni budžet filma diktirao jednolične i uglavnom izolovane prostore. Ono što bi svakako bilo efektnije, prvenstveno po atmosferu filma, je da se sve ovo dešavalo u nekoj zabiti, recimo u podrumu neke udaljene građevine, kuće, kolibe ili zašto da ne - crkve. Na taj način bi se dobilo još malo jeze koje ovde silom prilika nema, jer se na samo nekoliko koraka izvan podruma, hodnika, katakombi i malo dalje od zaposednute devojke ipak nalazi civilizacija. Monotonija mračnih i jednoličnih prostorija je razbijena prebrzim flashbackovima koji su uglavnom u funkciji obrta, kada počinjemo redom, kao na traci, da saznajemo pravu istinu o likovima koji su se možda i ne baš tako slučajno našli na okupu pred zaposednutom Mašom.

Što se tiče stila snimanja on je uglavnom funkcionalan, moderan i konkurentan drugoj klasi američkog horora a jedinu zamerku bih dao tome što film ipak vizuelno nije dobro definisan. Evo o čemu se radi: jedan član ekipe koja je u podrumu je i kamerman Obiteljske televizije a kadrove sa njegove kamere gledamo u nekoliko navrata, mahom kada snima svoju novinarku i njena obraćanja. S druge strane, kamera koja beleži sva dešavanja se nalazi udaljena, kao kod klasičnog filma, moderno je nemirna (ne volim taj stil snimanja ali to je subjektivna primedba), i kadrira sve likove, često i grupno, uključujući tu i kamermana sa svojom kamerom u ruci. Mnogo bolji izbor bi bio da gledaoci filma vide isključivo ono što je kamerman dotične televizije zabeležio, dakle da ovaj ne-found-footage bude snimljen u found-footage formi. To kažem i zato što deo filma zaista jeste u FF stilu: vidimo nemirnu kameru, kameru koja se tokom trčanja toliko trese da se malo šta razaznaje, mračne scene u kojima jedino pratimo zvuk itd. Da je Egzorcizam kompletno urađen u toj formi delovao bi svakako autentičnije, verodostojnije a uz takav stil snimanja bi i drugi problemi ovog filma imali opravdanja.

Tu pre svega mislim na najveći problem ovog filma a to je - ton. Ton tj. govor likova je razgovetan isključivo ukoliko je scena snimljena u malom prostoru, recimo u automobilu; čim se radnja premesti u neki veći zatvoreni prostor, recimo podrum, razgovori postanu zvučno lošiji i nerazgovetniji, sve još pomalo i odzvanja i gledaocu je i pored toga što je ovo domaći film potreban titl, makar dok razgovori ne dođu na nivo vike. I pored mojih sitnijih zamerki na vizuelne elemente filma tvrdim da oni idu u korak sa zapadnim (drugorazrednim) standardima a tamo gde još mogu da napreduju tiče se uglavnom finansija. Problem koji naši autori imaju već decenijama i nikako ne mogu da ga se reše (hitno preko okeana na časove!) je loš/slab ton/mikrofon koji gotovo onemogućava normalno praćenje i uživanje u filmu. Ipak, za praćenje i uživanje u filmu najvažnija je priča i scenario a tu stvari ne stoje baš sjajno. Svi elementi koje vidimo u filmu su dobri, uglavnom već viđeni mnogo puta ali mahom podrazumevani. Problem je što to nije posloženo na najzadovoljavajući način, što neke rečenice nisu previše ubedljive i što neke glume nisu baš najuverljivije.

Prvi element koji mi se nije dopao je što devojka Maša nema nikakav istorijat, osim u nekoliko kasnijih flashbackova koji se mere sekundama. Mnogo efektnije bi bilo da smo mogli videti tu i takvu devojčicu u svom prethodnom životu jer bi time njena promena bila još šokantnija i jezivija. Nije mi se dopala pomalo teatralna uloga psihijatristkinje a i neki dijalozi ne zrače ubeljivošću, što je možda zaostavština pozorišne predstave iz koje je ovaj film i nastao. Ovom pozorišnom pedigreu pripisujem i nakalemljene flashbackove te preokrete koji ne uspevaju šokirati gledaoca, delom zbog samih likova a delom jer priča nije vođena na odgovarajući način, onako kako smo navikli kod standardnih filmova ovog tipa. Zamerke se mogu uputiti i na neke predugačke scene molitvi, na neke nejasne kadrove i dijaloge, na nejasan završetak i konfuzne odnose među likovima. Najkraće objašnjenje onoga što vidimo u filmu je da bi sve što smo videli moglo biti vrlo dobro samo da je iznova napisano, drugačije posloženo, pažljivije odmereno i da se akcenat više stavio na nekoliko glavnih likova, makar time trpele druge scene i celokupna dužina filma.

Sadržajno Egzorcizam ostaje na terenu onoga što već znamo i što smo bezbroj puta videli, počevši od vezivanja pomahnitale i njenog vokabulara, preko lomljenja sopstvenih zglobova i promena karaktera pa do čitanja molitvi u cilju pročišćenja. Mislim da se ovome nema šta prigovoriti jer i prekookeanska ostvarenja već godinama ako ne i decenijama ne nude ništa novo u žanru. Određene scene su dosta dobro snimljene, čak i začuđujuće uspešno, a neki elementi su možda i originalni (povraćanje eksera!). Zanimljivo je videti i neke elemente iz kultnog klasika The Exorcist koji nisu baš standardni element kasnijih filmova na istu temu (pogani jezik zaposednute) zahvaljujući prvenstveno PG13 standardima a pošto domaći filmovi nemaju pomenute klase filmova tu su i uglavnom suvišne scene seksa. Najpozitivnija stvar ovog filma je kritika današnjeg društva, ljudi u njemu, televizije i crkve, a najprijatnije iznenađenje je mlade Nike Ivančić u ulozi Maše. Možda Egzorcizam kaska za drugom klasom američkih horora ali bi se Nika definitivno proslavila i u onoj klasi iznad.