HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Steven Soderbergh

Uloge: Claire Foy, Joshua Leonard, Jay Pharoah

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7153766/

Trailer: https://youtu.be/u7KZrt_cHH0

Pogledajte još: Delirium (2018)

Evo jednog psihološkog trilera, ili filma koji je barem u većoj meri takav. Ipak, više od njegove psihološke crte zanimljiviji su drugi elementi, kako oni koji se kriju ispod površine tako i oni zanatski i stilski. Recimo, film je režirao Steven Soderbergh, u nekim drugim žanrovima poznata faca, a u potpunosti je snimljen mobilnim telefonom iPhone 7 Plus. Ljudi koji me poznaju su svedoci da je ovo jedna od retkih prilika kada hvalim dotični uređaj jer film izgleda uglavnom dobro a pre svega neobično i zanimljivo... 

Lice koje možete videti i na omotu ovog filma je Sawyer Valentini, mlada žena koja je veoma uspešna u svom bankarskom poslu ali koja je istovremeno u veoma velikim problemima na privatnom planu. Naime, ona je prinuđena promeniti mesto prebivališta zbog progona od strane nama nepoznatog lica, ali čak i u novom gradu joj se povremeno čini da ga vidi u drugim ljudima... Sawyer biva uplašena, deluje da možda poseduje i fobiju zbog preživljenih trauma, uglavnom, ona jednog dana samovoljno odlazi u obližnju psihijatrijsku kliniku kako bi se posavetovala sa nekim stručnim licem. I tu nastaju njeni problemi. Sawyer protiv svoje volje biva zadržana u ovoj ustanovi zatvorenog tipa, njeni vapaji da bude puštena ne daju rezultate jer je svojeručno potpisala određene ugovore ne čitavši sitna slova na dnu a iako joj je rečeno da će „na lečenju” provesti samo jednu sedmicu situacija se konstantno pogoršava, stvari se unedogled komplikuju i deluju kao beznadežne... Da stvar bude gora po Sawyer njoj se i dalje čini da vidi stalkera koji ju je onomad uhodio, a ovaj put ga vidi u liku jednog člana osoblja bolnice...

Psihološki aspekt ovog filma se ogleda u tome da gledalac, baš kao ni Sawyer, do isteka 2/3 filma nije siguran šta je istina a šta nije, da li ona umišlja da je dotični lik progoni ili zapravo poseduje fobiju i tripuje kako je progonjena... Gledaoci, takođe poput glavne junakinje, bivaju naizmenični ubeđivani u dve mogućnosti ali kada se u poslednjoj trećini filma javi rasplet postaje nam jasno da Unsane i nije baš takvo psihološko ostvarenje kakvim nam se u početku činilo. Više od toga ovo je film koji nas upozorava na sistem funkcionisanja zdravstvenog sistema, u ovom slučaju američkog ali potencijalno svakog na svetu. Tu je pacijent potpuno obespravljen i služi isključivo da opravda postojanje i funkcionisanje jednog sistema koji obrće ogromnu lovu i kome su potrebni pokusni kunići za isprobavanje raznih medicinskih sredstava u trošenje medikamenata. Kao i u slučaju mnogih drugih institucija (nevladinih organizacija, recimo) rešenje problema tj. izlečenja ovde ne postoji kao mogućnost jer ukoliko nema bolesnih/ugroženih/siromašnih gubi se i svrha postojanja određene institucije a samim tim mnogi koji na tome zarađuju ostaju kratkih rukava.

Iako se psihijatrijska klinika nalazi u relativno urbanom delu sveta (na periferiji gradića, ali ipak) najsnažniji utisak je bespomoćnost pacijentice iako objekat ne čuvaju duge cevi. Ona naprosto ne uspeva da se distancira od dokazanih pacijenata sa očiglednom dijagnozom a tu i takvu bespomoćnost savršeno dobro ovekovečuje iPhone kamera, baš kao što u nekim drugim situacijama savršeno dobro stvara utisak kako je Sawyer zaista progonjena. Kamera je najčešće fiksirana i hvata široke kadrove ali je neretko tik ispred lica centralnog karaktera a čudan filter doprinosti tome da likovi budu delimično izduženi. Sve to doprinosi pojačavanju bizarnog utiska i stvaranju nelagode a konstantni nedostatak muzičke podloge savršeno odgovara datom vizuelnom doživljaju. Likovi nisu svesni kamere ma gde se ona nalazila a gledalac ima utisak da posmatra stvarni snimak neke nadzorne kamere, tim pre što je fotografija dosta zrnasta a gluma uglavnom dobra. Tu pre svega mislim na glavnu glumicu po imenu Claire Foy dok su sporedni likovi ipak pomalo u zapećku, čak bih rekao da su pojedini malo scenaristički skrajnuti iako nisu trebali biti.

Najveća zamerka ovom filmu je to što on ne zna šta želi da bude, da li bi da egzistira kao socijalni komentar (američkog) zdravstvenog sistema i sistema funkcionisanja zdravstvenog osiguranja ili standardni mračni triler sa ubicom i devojkom. Deluje kao da su autori mnogo toga hteli da kažu ali nisu umeli ili smeli pa su svoju „britku” kritiku ipak upakovali u znatno pitkiju i komercijalniju formu klasičnog trilera sa mindfuck detaljima i (naravno) otvorenim završetkom, čisto ukoliko do nastavka nekada dođe.