HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Dennis Iliadis

Uloge: Topher Grace, Genesis Rodriguez, Patricia Clarkson

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt2069797/

Trailer: https://youtu.be/XTXvB2DW2bg

Pogledajte još: The Skeptic (2009)

Mesec psiholoških triler horora započinjem opisom jednog novijeg i možda ne sasvim zadovoljavajućeg filma, prvenstveno zbog ograničenih sredstava koja su uložena u njega (čitaj: malog budžeta) a onda i potencijalnih problema u predprodukciji (prve informacije o filmu datiraju još iz septembra 2011. godine kada je najavljen pod nazivom Home). Ipak, on je na tržištu, može biti zanimljiv ljubiteljima psiholoških filmova u nedostatku kvalitetnijih naslova a na papiru deluje mnogo bolje i zanimljivije nego u praksi (o tome više u nastavku opisa)...

Delirium nam dolazi od ne baš nepoznatog režisera (koji nam je već podario horore +1 i The Last House on the Left) i scenariste koga smo već upoznali (adaptirao Kingovu novelu u film Cell). Ovaj poslednji je napisao neoriginalan ali standardno zanimljiv scenario koji uvek može da prođe: u glavnoj ulozi imamo mladića po imenu Tom koga odmah nakon najavne špice otpuštaju iz jedne ustanove zatvorenog tipa (iliti na balkanskom jeziku - iz ludnice). Da bi se postepeno privikavao na društveni život posle 20 godina „lečenja” doktori mu prepisuju terapiju, stavljaju mu nanogicu, određuju mu socijalnog nadzornika koji će ga obilaziti u random terminima i smeštaju u njegovu ogromnu ali praznu porodičnu kuću. Naime, Tomov nekadašnji dom je od nedavno prazan jer je njegov bogati otac naprasno preminuo a njegovo beživotno telo je pronađeno tek nakon nekoliko dana kada ga je već dobrano razgrizao njegov lični pas. Uglavnom - ogromna građevina je zaista „idealno mesto” za izolovani život jednog mladića koji pre svega treba sam sa sobom razjasniti da li je psihički zdrav ili nije...

Dakle, prva krupnija stvar koja mi se nije dopala je upravo to: kako američke vlasti i zdravstveni sistem misle da se psihički nestabilni mladić oporavi ukoliko ga samog samcijatog zamandale u polumračnu kućerinu sa stotinu (luksuznih ali ipak) prostorija, ture mu na gležanj nanogicu zbog koje ne može izaći čak ni na trem, zabrane mu posete bilo koga osim socijalnog radnika, nakljukaju ga medikamentima i teraju na obavezno javljanje nakon zvučnog signala određenog uređaja koji se nalazi u prizemlju, tako da on kao mahnit mora trčati sa gornjih spratova kako bi se javio u za to propisanom vremenskom intervalu. Uz sve to, u kući je nedavno umro i njegov otac koji je nakon toga od strane psa izjeden do neprepoznatljivosti, što nije prijatna informacija čak ni za mnogo psihički stabilnije osobe od Toma. No, bez obzira na to on prve dane provodi prilično opušteno, uživa kupajući se u bazenu, istražuje brojne prostorije koje ga podsećaju na detinjstvo a čak uspeva da upozna i lokalnu kurirku iz prodavnice po imenu Lynn.

Upravo istraživanje unutrašnjosti kuće doprinosi Tomovoj uznemirenosti. On pronalazi neke tajne prostorije, prolaze i određenu opremu koja otkriva drugu stranu njegovog uzornog oca i razotkriva njegove tajne aktivnosti, on pronalazi video kasetu nakon čijeg gledanja počinje da čuje zvukove sa gornjih spratova a sve ga navodi na pomisao da nije sasvim sam u tom ogromnom zdanju. Istovremeno počinju i misteriozni šušteći telefonski pozivi sa nepoznatog broja koji ga dodatno uznemiruju a stvar koja je dodatno loša po Toma je da mu niko ne veruje, nikome zapravo i nema da se požali, a iz kuće ne može otići zbog kazneno-popravne nanogice. Nakon što se pojavi jedan Tomu blizak lik gledaoci će biti ubeđeni da najzad kapiraju o čemu se ovde radi, biće ubeđeni da se naizgled nelogične i neobjašnjive kockice savršeno dobro uklapaju u jedinu moguću logičnu celinu ali Delirium kao da se namerno igra sa svojim gledaocima pa pruža dosta (ne)očekivan rasplet koji može da potvrdi naše dotadašnje teze ali i ne mora.

Delirium je jedan od onih filmova koji nakon odjavne špice teraju na razmišljanje jer ono što vidimo definitivno nije jednoslojno, vrlo verovatno ni zaista stvarno već je kompletan vizuelni doživljaj možda samo proizvod Tomove iskrivljene percepcije ili rezultat davne traume zbog koje i bio na dugom „lečenju”. Film je podložan diskusijama, potrebno je vratiti se na neke scene i na neke detalje koji su nam možda promakli ne bi li se bolje shvatio smisao kompletnog filma i pronašla preko potrebna logika ali upravo tome i služe psihološki filmovi, zar ne... Dodatni plus je što je mala ali odabrana ekipa glumaca obavila više nego korektan posao (najpoznatije ime filma je Patricia Clarkson koje se sećamo iz filmova Wendigo i Carrie 2002). Delovi scenarija jesu neubedljivi ali mislim da je sve to rezultat malog budžeta, što je druga velika mana ovog filma, možda i najveća. Naprosto, ovaj scenario koji uključuje ova dešavanja, ovaj lokalitet i ove horor scene bi neka bogatija produkcija pretočila u film koji bi bio u vrhu godišnje horor produkcije. 

Kuća koju vidimo je vizuelno odlična ali joj nedostaje atmosfere, „tajne” prostorije su dosta jezive i bizarne ali takođe ne uspevaju da zgroze gledaoca u dovoljnoj meri, užasne pojave na ekranu zablistaju na trenutak u svojoj grozoti ali ih sigurno nećete pamtiti a muzika nije toliko kvalitetna da poboljša oslabi utisak... Kompletan audio-vizuelni utisak je kao da gledamo neki TV film a fotografija ne odgovara onome što je ovaj film mogao biti u rukama jednoga Jamesa Wana, naprimer. Zaista šteta, jer je uz malo filtera, mraka, atmosfere, tenzije i kvalitetnije kamere ovo mogao biti film za makar ocenu više.