HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Eros D'Antona

Uloge: Kateryna Korchynska, David White, Mirko D'Antona

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7115500/

Trailer: https://youtu.be/NC4-y9rH4TA

Pogledajte još: La chiesa (The Church) (1989)

Nekada davno, pre nekoliko decenija, Italija je bila možda vodeća evropska horor sila sa svojim giallo filmovima, eventualno iza čuvene britanske Hammer produkcije. Nakon mnogo godina zatišja rodili su se neki novi talijanski horor autori koji nam uz pomoć nikada jeftinije filmske opreme i nikada otvorenijeg plagiranja mnogo uspešnijih i poznatijih ostvarenja serviraju film koji ne može biti zadovoljavajuć ma koliko gledaoci spustili svoje ionako na minimum snižene kriterijume... 

Istina, film ni na trenutak ne deluje italijanski iako gotovo svaki detalj koji budete videli u njemu jasno otkriva i da nije prekookeanski, što je dobro čisto da se malo razbije USA horror movie monotonija. U centru naše pozornosti imamo jednog crvenobradatog čekinjavog Britanca po imenu Richard koji svoje lavlje srce ustupa svojoj ćerkici. Tačnije, on pokušava da povrati svoju maloletnu ćerkicu iz opakih kandži svoje nemoralne bivše supruge i njenog zlog ljubavnika krimosa... U međuvremenu Richard u lokalnoj kafani upoznaje mladu ukrajinsku glumicu po imenu Sasha a ona mu ničim izazvana nudi preko potrebnu pomoć. Ne onakvu pomoć na koju ste pomislili (mada je bilo i toga) već da skupa učestvuju u jednoj igrici koja im može doneti dobru lovu, a koju bi Richard utrošio na povraćaj svoje ćerkice. Dakle, zaista truo, neuverljiv i naivan uvod a sve u cilju kako bi se dvoje glavnih junaka smestilo u jedan izolovani objekat van (ili na periferiji) naseljenog mesta i kako bu tu otpočela brutalno-smrtonosna igra, igra na život i smrt, nešto što još niste videli na filmskom platnu!

Kad bi se zezali. Sasha i Richard predaju svoje mobilne telefone (zaista veoma originalno) i ulaze u zgradu jednog napuštenog teatra, zgradu koja spolja izgleda omanje ali zato iznutra ima prostor od nekoliko kvadratnih hektara, sa stotinama prostorija, hodnika, prolaza, stepenica i pozorišnih sala. U tom objektu oni upoznaju još dvoje učesnika igre a čim saznaju njihova imena iznebuha saznaju i koja su pravila igre: oni imaju biti proganjani od strane nekoliko maskiranih likova i imaju se boriti za svoj život. Maskirani likovi su naoružani i mogli bi naše junake ubiti za tili čas ali igra ima svoja stroga pravila koja se ne smeju narušavati jer tako diktira maskirani mastermind koji igrom upravlja a pravila diktira sa razglasa. Naime, buduće žrtve se ne smeju ubiti suviše brzo a moraju biti ubijeni sa stilom, jer to (valjda) zahteva publika koja ceo performans posmatra preko WiFi kamera kojima je pokriven ceo objekat. Gledaoci sa svih strana sveta prate svaki pokret budućih žrtvi, sva ubistva, uživljavaju se, navijaju i klade, što je verovatno i jedan od razloga za postojanje ove bizarne „igre”, „neviđene” do sada.

Nakon glupog i neuverljivog uvoda, i nakon saznanja o koncepciji famozne igre koja deluje kao „pozajmljena” iz filmova Hostel: Part III i, naprimer, 31 (eto i Rob Zombie dočekao da ga neko plagira), ali pre svega kao kopija elemenata iz čuvenog The Running Man, sve prerasta u neubedljivu glupost koja najviše podseća na The Purge, mahom zbog maski progonitelja i njihovih teatralnih kreveljenja. Ubice nikada ne ubiju odmah već izvode svoj performans koji je veoma glup i bespotreban, oni igraju oko žrtve (kada je naprimer ubica klovn), sprdaju se s njom, ne koriste odmah svoje najubojitije oružje, deklamuju nešto, puštaju je da ponovo pobegne itd. Zaista sumnjam da je nekom poremećenom bogatašu zanimljivo da to gleda ali, ko zna, nisam poremećen pa ne mogu to da potvrdim... Maske ubica/progonitelja su možda jedini uspeli element filma ali te i takve maske su takođe problematične jer u nekim scenama veoma dobro vidimo da ubica nema proreze za oči a ipak sve savršeno vidi, da su mu uši pokrivene maskom a ipak sve savršeno čuje, da ima proreze na debeloj plastici maske ali mu to ne narušava periferni vid itd.

No, periferni vid je izgleda narušen svim žrtvama pa one nikada ne vide kada im se neki maskirani klovn prikrada, imaju narušen sluh pa nikada ne čuju kada im je zlotvor za petama, a imaju i očigledno nizak stepen inteligencije pa nikada ne koriste hladno oružje onda kada mogu da dotuku svog budućeg ubicu. Da, bilo da gledamo nešto što dolazi iz te Amerike ili iz ove evrope - klišei su uvek isti. Ubistva su donekle brutalna ali ne previše ubedljiva, vidimo više kečapa nego krvi a specijalni efekti su jeftini, baš kao što je jeftina i montaža određenih scena i ukupne tehničke karakteristike. Ipak, to nije ništa u poređenju sa kastingom koji je užasno slab, da ne kažem katastrofalan. Čekinjavi tip koga gledamo u ulozi Richarda nikada ne bi smeo da se nađe u glavnoj ulozi jednog dugometražnog filma koji sadrži tekst a Ukrajinka u ulozi Sashe bi eventualno mogla da se nađe ispred kamere, ali u jednom drugom žanru. Osim što ima strani akcenat njena gluma je izuzetno slaba, iako se trudi; drugi likovi koje vidimo su isključivo sporedni i niko nije vredan isticanja.

I tu nije kraj: kao da nije dovoljno što gledamo nelogičnu priču neoriginalne radnje, bez ikakve tenzije, sa neuverljivim emocijama i nerezonskim postupcima likova tu je i užasno promašena muzika koja uništava i ono malo pozitivnih elemenata koje možemo videti tu i tamo na sekundu ili dve. Muzika je apsolutno neadekvatna onome što se na ekranu dešava i retko kada prestaje. Otvoren kraj je implementiran u film isključivo mode radi i ne verujem da će nastavak ikada biti snimljen što je najbolja vest u vezi ovog filma.