HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: John Krasinski

Uloge: Emily Blunt, John Krasinski, Millicent Simmonds

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt6644200/

Trailer: https://youtu.be/WR7cc5t7tv8

Pogledajte još: Hereditary (2018)

Počinjemo novu godinu opisom jednog od najvećih prošlogodišnjih horor hitova, što je sasvim logično jer ovogodišnji hitovi još nisu stigli (srećom, čini mi se). U pitanju je A Quite Place, ostvarenje koje zadovoljava sve neophodne kriterijume jednog modernog horor hita pa tako gledaoca uglavnom više časti dramom, patetikom, dosadom i nekakvim sumnjivim porukama nego „starom dobrom” stravom & užasom... No, to je tek početak trenda, pa će biti bolje da se navikavamo...

U slučaju A Quite Place priča ne počinje nimalo loše tj. uvod je zaista upečatljiv: čini se da je planeta pusta, makar onaj njen u filmu vidljivi deo... Jedini ljudi koji su preživeli nekakvu apokalipsu/kataklizmu/virus/napad-iz-svemira su članovi jedne četvoročlane porodice koja se na sve načine trudi da opstane u nametnutim im uslovima. I da bude tiha. Ovo poslednje je od najvećeg životnog značaja jer opustelu planetu (makar onaj njen u filmu vidljiv deo, jel') naseljavaju nekakva alienolika stvorenja koja se kriju u dubinama žbunja, šuma i nedođija ali na i najmanji proizveden zvuk doleću u trenutku trena i ekspresno ubijaju vinovnika akustičnog akcidenta. Već na samom početku vidimo jednu tragičnu scenu koja nas ne samo uvodi u (kako-tako) osmišljenu postavku filma već nam i pokazuje da u A Quiet Place logike neće biti, ili makar ne u realnoj meri... Uglavnom, prikazana porodica mora preživeti okružena spodobama koje su se pretvorile u uho, mora pokušati da pronađe druge preživele, mora ostati na okupu, proširiti se, rešavati brojne probleme, a to neće biti nimalo lako u zaglušujućoj tišini koja preti da bude večna...

Dakle, početak filma izgleda odlično, baš kao i devastirani gradić koji ova porodica posećuje ne bi li došla do preko potrebnih potrepština. Atmosfera je veoma slična onim čuvenim filmovima kada je glavni lik poslednji preživeli na zemlji (I Am Legend, recimo) ali to ne traje dugo jer se porodica vraća u svoj dom, na jednu izolovanu farmu pored ogromnih kukuruznih polja. Nadalje film liči na nešto što dolazi iz pera Stephena Kinga ali gledaoca to uglavnom neće zanimati jer će uglavnom biti zaokupljen brojnim pitanjima „kako” i „zašto”... Recimo, film počinje nekoliko meseci nakon početka apokalipse ali gledaoca ne nagrađuje bilo kakvim informacijama koje se tiču dolaska spodoba na zemlju (ukoliko su došle) i njihovim motivima. Mene bi posebno zanimalo kako spodobe koje ne vide već samo čuju mogu da dođu na našu planetu preko ogromnog tihog svemira, pogotovo što tokom filma stvorenja ne pokazuju ikakav nivo inteligencije već samo agresivnosti, koja (složićete se) nije odlučujuća osobina za putovanje svemirom... Dobro, A Quiet Place nije ni prvi ni poslednji film koji ne pojašnjava zašto je došlo do kuge/invazije/apokalipse/zombitisa pa mu to ni neću uzeti kao manu...

Ono što svakako jeste mana je što u samoj postavci priče duva promaja, tolika da možete da nazebete. Izostaviću neke od spoilera (poput pitanja - zašto je majka ostavila „ono” na stepeništu) i spomenuću samo neke detalje koji se vide još u uvodu. Recimo, ukoliko je situacija već toliko kritična, a jeste jer stvor može da iskoči na najmanji proizveden zvuk, zašto roditelji dopuštaju da deca hodaju sama i to desetinama metara iza njih. Mislim da bi u datim okolnostima roditelji posebno motrili na mališane koji u toj dobi ne mogu biti svesni opasne situacije niti su dovoljno zreli da se u ovakvoj situaciji uvek kontrolišu, plus mogu biti skloni panici. Dalje, nejasno je zašto svi hodaju bosi kada postoji gumena obuća koja ne proizvodi glasniji zvuk od bose noge; uostalom, u više navrata se čuje da bosonogo trčanje ipak proizvodi zvukove, što nas dovodi do još jednog problema: nije jasno definisano kakve to zvukove stvorovi čuju, pošto na zvukove iz prirode definitivno ne kidišu. Širi prikaz farme i njene okoline nam otkriva da naša porodica poseduje silos pun kukuruza, ogromna polja pod istim, pretpostavka je da zimi moraju cepati drva, a sve su to aktivnosti koje se definitivno ne mogu činiti bez proizvodnje zvuka koji je mnogo glasniji od šapata ili hoda.

Ipak, najveća glupost sledi malo kasnije, kada porodica odluči (ili sticajem okolnosti usled lošeg večernjeg TV programa) dođe u bezizlaznu situaciju koja je i osmišljena iz nehororičnih potreba da nam se tradicionalan američki način objasni kako je porodica najveća vrednost koja postoji i kako se otac mora boriti za istu sve dok mu je glava na ramenima. Naravno, moderni trendovi nalažu da su muškarci u filmovima uglavnom nesposobni i da žene moraju uzeti stvar u svoje ruke... Mene ovaj segment nije zanimao, iako sam ga više nego jasno ukapirao, baš kao što me je smarao i prvi sat filma koji i ne treba nazivati hororom već patetičnom dramom prepunom dugačkih melodramskih momenata. Ipak, u poslednjoj trećini filma situacija se donekle popravlja, jezik gluvonemih se ipak menja u govor a stvorovi se redovnije pojavljuju i uglavnom vide. Film tada pruža gledaocu dosta napetih momenata, nekoliko više nego bezizlaznih situacija, nekoliko brutalnih scena ali i tada ostaje veran i glupostima te patetici. Srećom, završetak nije u tom stilu već su autori iskoristili nešto za njih mnogo važnije: serviran je otvoreni završetak kojim su nagovestili prequel/sequel kojim će nas ubrzo definitivno počastiti.

Ipak treba biti iskren: režija je korektna, muzika je uglavnom pogođena, ambijent je uglavnom odličan (sa nekim nejasnim „detaljima” tipa - odakle električne energije dve godine nakon kraha civilizacije a generator u datim uslovima sigurno nije opcija) a glumačka postava je veoma dobra (posebno treba istaći Emily Blunt u ulozi majke i gluvonemu curicu po imenu Millicent Simmonds). Na minimalizam u komunikaciji i sveopštu tišinu tokom prve polovine filma se treba navići ali uglavnom prija jer je A Quiet Place makar lišen glupih i ispraznih dijaloga. Reverzabilna ideja koja bi od horor filma (žanra koji po defaultu poseduje vrisak, govor, buku ili pucanj) napravila nešto što se dešava u gromoglasnoj tišini zaista jeste originalna ali je šteta što film ne poseduje određene zakonitosti kojih bi se pridržavao i što se više bavi određenim porukama (fokusira se na greške oca a zanemaruje propuste majke) nego više nego zanimljivom i bezizlaznom situacijom.