HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Carol Frank

Uloge: Angela O'Neill, Wendy Martel, Pamela Ross

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0091990/

Trailer: https://youtu.be/6YWHITPO1I4

Pogledajte još: The House on SororityRow (1983)

Jedan od brojnih ”sorority” horor naslova koji treba da zapamtite, mada ne zato što je dobar, je Sorority House Massacre, slasher iz sredine 80-ih godina prošlog veka, film koji je i pored zamerki publike i kritike stekao određenu bazu fanova. Upravo iz tog razloga je i dobio sequel koju godinu kasnije a postao je i deo tzv. massacre kolekcije skupa sa serijalom Slumber Party Massacre (sva tri opisana dela tog serijala potražite preko gornjeg search polja).

Anyway, film počinje pomalo konfuzno jer posmatramo ne baš vešto ispričanu i izmontiranu radnju koja se odvija u nekoliko ravni... Naime, u fokusu filma je jedna obična, mirna, povučena, zbunjena i za slasher možda ne baš najprikladnija tinejdžerka (ne baš atraktivna, zanimljiva i simpatična) koja se useljava u školski internat koji se, eto slučajne koincidencije, nalazi upravo na mestu njenog nekadašnjeg doma. Doma u kojem se desila tragedija i masakr, samo što je ona to zaboravila, potisnula u sećanje. Ali, iako se devojka ne seća te davne tragedije u kojoj je njena porodica na brutalan način izgubila živote od strane misterioznog ubice ona i dalje preživljava traume i vidi košmarne scene za koje nema objašnjenja. Takođe, ona „vidi” misterioznog ubicu, oseća da joj se on približava, za šta takođe nema rezonskog objašnjenja, ali mi gledaoci sasvim dobro znamo da je sve savršeno logično: Sorority House Massacre kao da ima prekopiran zaplet iz kudikamo poznatijeg i kvalitetnije slashera Halloween a upravo tu činjenicu mnogi navode i kao glavni problem filma.

No, to nije jedini problem. Iako ne traje predugo (tek oko 70 minuta) film nije naročito efikasan jer tokom prve polovine uglavnom gledamo usporene flashbackove, brojne snove i uvodna dešavanja iz realnosti a prva slasher napetost se na ekranu pojavljuje tek oko 40-og minuta. Čini se da uvod zaista predugo traje iako stoji da Sorority House Massacre u tim momentima zaista poseduje nekakvu dreamlike atmosferu a da kamera i sveopšta slasher atmosfera tog doba zna da bude specifična, na momente jeziva, zanimljiva i donekle ugodna oku. Kada na scenu stupi killer himself film postaje dinamičniji, flashbackovi i snovi skoro da nestaju, ali svoje mesto ustupaju klišeima kojih obzirom na trajanje Sorority House Massacre (tj. njegove druge polovine) i nema previše. Uglavnom, sve se odvija baš onako kako i očekujemo, svaki od likova zaslužuje i dobija upravo onakvu sudbinu kakvu smo i znali da će imati pa na tom polju film razočarava više nego svojim neoriginalnim uvodom. Jednostavno, film poseduje suviše generičku radnju koja ne pruža nijedno iznenađenje, makar ukoliko ste pogledali Halloween ili neki od njegovih brojnih klonova iz tog perioda.

I u drugoj polovini filma, pa i u samom finalu, vidimo uticaje ne samo Halloween nego i drugih slashera tog doba (recimo devojčice ispred kuće kao i neki elementi snova su „pozajmljeni” iz A Nightmare on Elm Street). Dalje, osim ne baš ubedljivog glavnog lika nimalo ubedljivi nisu ni oni sporedni, dakle koleginice i kolege naše studentkinje u tzv. kućnom internatu. Svi smo navikli da klinčadija u slasherima bude samo neophodno meso za slashovanje (uz nekoliko golih grudi, ofkors) i tome se ni ovom filmu ne bi imalo šta prigovoriti da nije izuzetno neuverljivih dijaloga i još glupljih postupaka koji kulminiraju u famoznoj sceni hipnoze koju nad našom junakinjom sprovodi jedna od praznoglavih devojaka sposobnih isključivo za brzopoteznu scenu seksa i stradanje pod hladnim oružjem krvoloka. Krvolok nije dovoljno personalizovan, iako je blizak nemamo dovoljno informacija o njemu a policijska istraga koja traje je dosta laički prikazana. Ženski inspektor (pandan legendarnom dr. Loomisu) je tek sporedna uloga i skoro da nema značaja po radnju filma ili odmotavanje priče i istorijata likova.

Film poseduje nekoliko ubistava ali i tu gledaoci ne mogu biti zadovoljni jer ona ne odišu maštovitošću. Naprosto, ubistva su više realna nego zanimljiva pa tako ubica neutrališe svoje žrtve isključivo sečivom, baš kao što bi i u realnosti, ali gledaoci tu nemaju mnogo šta da vide, ni na polju raznovrsnosti ni na polju specijalnih efekata. Ipak, ono što nekim gledaocima može prijati su zanimljivi kadrovi u prvoj polovini filma (nimalo slučajno snovi podsećaju na one sa Freddy Kruegerom) a tu je i dosta dobra slasher atmosfera i nešto napetosti. Suviše malo za jedan kultni slasher ali dovoljno za jedno neobavezno gledanje ukoliko ste fan horor produkcije 80-ih.