HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Martin Scorsese

Uloge: Leonardo DiCaprio, Emily Mortimer, Mark Ruffalo

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1130884/

Trailer: https://youtu.be/v8yrZSkKxTA

Pogledajte još: Hide and Seek (2005)

Na zahtev više redovnih čitalaca ovog bloga danas opisujem jedan od poznatijih triler filmova poslednjih decenija ali koji sadrži dovoljno horor elemenata da bi se mogao naći na ovim stranicama. Shutter Island je režirao Martin Scorsese, čuveni reditelj koji nije zalazio u horor ili SF žanr, a scenario je potpisala izvesna Laeta Kalogridis koja je adaptirala istoimenu novelu nastalu početkom ovog veka.

I u noveli i u filmu radnja je smeštena u posleratni period, u 1954. godinu kada dvojica federalnih maršala dolaze na Shutter Island u cilju sprovođenja istrage. Naime, ovo ostrvo je strogo izolovano, opasano visokim liticama a onda još i visokim dvostrukim zidinama na kojima se nalaze naoružani stražari, pa kao takvo predstavlja savršenu lokaciju za smeštanje najtežih psihijatrijskih slučajeva koji su počinili nekakav zločin. Jedna od težih, podmuklijih i izopačenijih bolesnica-pacijenata je nedavno pobegla, na neverovatan način i u nepoznatom pravcu, a dvojica federalaca imaju zadatak otkriti kuda i kako. Glavni federalac je Teddy Daniels, vojni veteran koji pati od PTSD-a (mnogo ranije nego što je zvanično priznat) a pored toga pati i zbog porodične tragedije koja ga sputava mada je ona i glavni razlog njegovog dolaska na ovo zatvor-ostrvo. Njegov pomoćnik je Chuck Aule i manje je bitan za celu priču jer je fokus na glavnom liku i na onome što on proživljava.

A on proživljava mnogo toga i to na više nivoa. Već početak pretrage sobe nestale pacijentkinje servira i Teddyju i gledaocima jednu zagonetku u vidu šifrovane poruke a to je samo početak jedinstvenog ali složenog iskustva u kojem se mešaju dešavanja u vezi istrage, traume glavnog lika iz rata, kao i njegova lična tragedija koja ga pritiska i u snu i na javi. Film se naizmenično filuje dešavanjima iz sve tri ili četiri ravni, pa tako naizmenično gledamo kadrove prilikom oslobađanja logora Dahaua, u kojima je Teddy lično učestvovao, trenutnu istragu nestanka pacijentkinje koja je udavila svoje troje dece, kadrove koji su prethodili ili su se desili neposredno nakon lične tragedije i snove koji u tom trenutku mogu da budu nejasni ali se u završnici filma donekle uklapaju u celinu. Za one koji nisu upoznati čime se ovaj film bavi ovakva radnja i paralelno odvijanje mogu predstavljati problem i uzrok konfuzije ali za one iskusnije ne bi trebalo biti problema jer iako nije uvek jasno šta se na ekranu dešava jasno je gde se dešava.

Evo šta je glavni problem filma: osim povremeno nejasne radnje (gde se kockice uglavnom ali ne potpuno sklapaju u završnici) glavni problem filma je predvidljivost i finalni preokret. Neću otkrivati u čemu je stvar, naravno, ali ću reći da je finalni preokret dosta predvidljiv, da li zbog nedovoljne sakrivenosti ili zbog gomile sličnih filmova koji su se pojavili i pre i nakon uspeha filma Shutter Island (ostvario zaradu gotovo četiri puta veću od uloženog novca). Recimo da sam finalni preokret uglavnom naslutio još na samom početku filma pa stoga ono što se dešava u završnici nije kod mene izazvalo željeni efekat. Ova primedba može biti isključivo subjektivna ali ocena finalnog preokreta kao prilično bezobraznog to ne mora biti. Lično volim filmove sa preokretima, gde se tokom filma diskretno sugeriše da smo u krivu jer ono što gledamo shvatamo ozbiljno, ali kada u završnici filma saznamo da sve ono što smo do tada videli možemo da zaboravimo s pravom se osećam prevarenim. Tim pre što Shutter Island nije kratak film i traje gotovo 140 minuta.

Usled tog i takvog završetka i pojedini delovi dotadašnjeg filma padaju u vodu, recimo kompletna aluzija na naciste, njihove eksperimente i njihov posleratni život i rad u Americi. Osim toga, određene scene se čine kao suvišne čak i kada sagledamo preokret, čini mi se da su određeni delovi filma prerastegnuti a da je kompletan film mogao biti nešto kraći. S druge strane, ljubitelji psiholoških filmova mogu naći dovoljno materijala da im Shutter Island bude jedan od omiljenih filmova. U psihološkom prikazu nestabilnog federalca sasvim korektno se snašao meni do sada negledani Leonardo DiCaprio. Ne kažem da njegova babyface njuška idealno odgovara ovoj ulozi i svakako bih više voleo da se u ovoj ulozi pojavio recimo Robert De Niro (koji je takođe jedan od omiljenih Scorseseovih glumaca) ali na rolu DiCapria nemam većih zamerki. Zamerki nemam ni na ostale glumce jer je tu film zaista na zavidnom nivou. Osim Bena Kingsleya u ostalim ulogama vidimo Maxa von Sydowa i još nekoliko poznatih faca pa cenim da je najveći deo budžeta otišao na kasting.

Ostatak budžeta je verovatno otišao na postprodukciju i animiranje pa određene scene izgledaju zaista okougodno i veoma dreamlike. Čak i one scene van Teddyjevih tripova i snova izgledaju odlično jer je lokalitet perfektan. Ostrvo okovano visokim liticama i neprijateljski nastrojenim talasima verovatno nikada nije izgledalo bolje a sumorni tonovi i zimski period samo pojačavaju stanje svesti u kojem se glavni lik nalazi. Period sredine prošlog veka je verno prikazan pa audio-vizuelni utisak ocenjujem najvišom ocenom. Shutter Island je pravo uživanje gledati jer je ono što ćete videti za klasu ili dve iznad standardnog horor filma moderne produkcije; šteta je što sadržinski film pati od određenih boljki ali ukoliko ste ljubitelj psiholoških filmova sa preokretom ovaj film vam se može svideti.