HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Clive Tonge

Uloge: Olga Kurylenko, Craig Conway, Javier Botet

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1773753/

Trailer: https://youtu.be/G2wRPdld44M

Pogledajte još: Dead Awake (2016)

Mara nije naše gore list, nije Mara iz Drvara nit' potiče sa ovih prostora, nije u pitanju gastarbajterka što ubija po tu Ameriku nit' je to bilo kakva žena od krvi i mesa, već je Mara jedna jeziva kreatura, spodoba čak, koja dolazi u najdublje snove ničim izazvanih bogobojažljivih ljudskih bića, bez obzira na njihov pol, starost i poreklo, i u snovima ih teroriše, strogo po unapred definisanim fazama, sve dok im ne zada smrtni udarac tj. jedan rutinski vratolom.

Da, Mara je utripovala kako je nekakva bezlična, bezidejna, generička, siva i neduhovita verzija Fredija Krugera i kao takva se savršeno dobro uklapa u sivilo ovog filma koji se opet sasvim dobro uklapa u sivilo celokupne moderne horor produkcije. Na početku filma imamo psihološkog kriminologa na početku karijere, lepuškastu Kate, koja istražuje jedan bizarni slučaj smrti, nesrećnika koji je jutro dočekao slomljenog vrata u bračnoj postelji. Iako iskusni detektiv pokušava da otalja ovaj slučaj rutinskim zaključcima Kate tu vidi nešto sumnjivo, a pogotovo se fokusira na ovaj slučaj zbog malene devojčice, ćerke nastradalog, jer u klinki i njenoj nesrećnoj sudbini vidi samu sebe. Dakle, imamo standardnu istraživački nastrojenu centralnu ličnost filma sa standardnom porodičnom tragedijom i traumom iz detinjstva, nepostojećim ljubavnim i emotivnim životom ali velikom željom za istragom koja je na veoma klimavim i neubedljivim nogama.

Zapravo, ta istraga je nebitna jer u njoj iznenađenja nema i već ste je videli bezbroj puta, nego ću se fokusirati na ovo: nakon izvesnog vremena Kate saznaje za Maru, onu spodobu iz uvoda, koja čini se bez razloga (a zapravo s razlogom, mada neubedljivim) spopada ljude u njihovim snovima i REM fazama. Naravno, u priču o demonu iz sna niko ne veruje, ni policija, ni naučnici i lekari, pa se Kate mora sama susresti a zatim i obračunati s njim, koristeći iskustva drugih a koristeći svoje znanje. Elem, Kate veoma brzo i sama upoznaje Maru u svom snu, i to tokom obavezne - paralize sna, jer Mara ne samo da ubije već mora da odigra svoj zastrašujući performans. Već nakon prvog susreta Kate upada u prvu fazu (dokaz: dobija krvavu tačku na donjem delu beonjače, valjda neki Marin pečat, šta li) a nakon prve ubrzo sledi druga, zatim treća a kad dođe do četvrte - ode lepi vratić u neprirodni položaj i ode još jedan život: Mara ponovo odnosi pobedu.

U borbi sa Marom ne vidimo apsolutno ništa novo: zaposednuti tj. targetirani moraju kako znaju i umeju da ostanu budni ukoliko žele da prežive, a načine za ostajanje budnim smo videli još 1984. godine. Pošto ovde nema ni traga ni glasa od maštovitosti i duhovitosti gledamo uglavnom puštanje glasne muzike (koja radi na jedan izvor energije što Mara veoma brzo koristi da odnese pobedu) a pošto su ovo moderna vremena vidimo i scene poput sečenja očnih kapaka, jer se bez kapaka valjda ne može zaspati, ne znam. Tu je i neka neubedljiva pozadinska priča, obavezno lepljenje novinskih članaka i isečaka po zidovima soba, natpisi „ne spavaj” po plafonima (što verujem da efektno tera san s očiju onog ko ne spava danima) i drugi kadrovi koji uopšte nisu morali biti snimljeni. Film ne sadrži nijedan katastrofalni detalj ali takođe nijedan koji bi vas mogao oduševiti. Uglavnom ga karakteriše dosada i monotonija, ma šta se na ekranu dešavalo i ma čiju tragičnu sudbinu posmatrali, pa čak i glavnog lika.

Kada se na ekranu pojavi spodoba herself, dakla famozna Mara, gledalac takođe ostaje praznih šaka: njena pojava je već viđena jer se iza njene fizionomije krije onaj isti španac koji je igrao Mamu, a nakon nje još čitav niz stvorenja u raznim horor filmovima... Koliko me sećanje služi Mara veoma liči na Mamu, ni za trenutak joj se ne vidi lice a kreće se iščašenim koracima tokom kojih se čuje lomljava sopstvenih kostiju. Zašto to radi kada već sledećeg trenutka poleti zaista ne znam ali pretpostavljam da je taj zvuk maximum audio kreativnosti današnjeg horora. „Zavidna” kreativnost se vidi i na polju predvidljivih jump scareova, Olga Kurylenko je prihvatljiva u glavnoj roli a propuštena je prilika da film bude barem malo raznolik i zanimljiviji jer se spodoba javlja u formi koja odgovara dobi i okruženju žrtve. Nažalost, ovo je skoro pa samo spomenuto i tu se sve završava.

Mara je film koji je koliko-toliko originalan samo u domenu svog naziva; sve ostalo što u njemu budete videli – već ste gledali bezbroj puta. Recimo da je ovaj film kombinacija elemenata viđenih još onomad u A Nightmare on Elm Street sa kreaturom iz zaboravljenog „hita” Mama, gde ipak preovlađuje moderno sivilo, nemaštovitost i dosada. Ovo je film koji ćete zaboraviti čim ga ugasite, pod uslovom da izdržite do kraja i ne zaspete.