HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Rodrigo Cortés

Uloge: AnnaSophia Robb, Uma Thurman, Isabelle Fuhrman

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt2372251/

Trailer: https://youtu.be/TwHoY2dVZLE

Pogledajte još: The Moth Diaries (2011)

Tek nakon odgledanog filma videh da je jedna od njegovih etiketa i „fantasy”, no pošto je već bio pogledan a ta odrednica mu ionako nije najveći problem, reših da opišem Down a Dark Hall. U pitanju je paranormalna fantazija koja dolazi iz američko-španske koprodukcije, od španskog reditelja i američkog scenariste a sve je bazirano na istoimenoj noveli amerikanke Lois Duncan (napisala novelu I Know What You Did Last Summer po kojoj je snimljen istoimeni hit film). Naravno, novelu Down a Dark Hall nisam pročitao tako da ostaje nepoznato koliko film verno prati pisanu radnju i da li je za probleme i u kolikoj meri zaslužno delo napisano još 1974. godine.

U glavnoj ulozi je tinejdžerka Kit Gordy, problematična učenica sa kojom nastavnici ne znaju šta će pa je u dogovoru sa direktorom škole i njenim roditeljima šalju u izdvojeni internat pod imenom Blackwood koji se nalazi negde na periferiji koja dosta liči na britansku. Nažalost, ta i takva periferija nije mnogo prikazivana tokom trajanja filma već se on više fokusira na ono što se dešava između zidina stare, velike, mračne i jezive škole. Suprotno Kitinim očekivanjima novi školski semestar će pohađati samo nekoliko devojaka slične dobi, takođe problematičnih poput nje same. Školom će upravljati stroga i autoritativna madam Duret a uz tek jednog pomoćnika tu je samo nekoliko profesora koji predaju nekoliko predmeta. Ostatak vremena, dakle kada nisu na nastavi, devojke provode na spratu, u svojim mračnim, gotovo srednjevekovnim odajama, zaključane i obasjane samo plamenom sveće. Na kraju mračnog hodnika dotični se račva a onda tone u još dublji mrak. Kit je zainteresovana da otkrije šta se tamo nalazi ali joj je to strogo zabranjeno od madam Duret lično. Kada u nekom trenutku postane jasno da devojke nisu sasvim same u mraku jezive škole postaće još jasnije i da celo zdanje krije nekakve stare jezive tajne...

Prisutna misterija mračnog hodnika uspeva da zainteresuje gledaoca kao i bilo koja druga mračna prostorija u koju vrhovni autoritet brani zalazak, a mi vrlo dobro znamo da će centralni karakter filma kad-tad otići da vidi šta tamo ima. Samo zdanje i mimo mračnog hodnika izgleda veoma staro, mračno i gotski jezivo, scenografija je izuzetno autentična, animacije ambijenta (tamo gde ih ima) su efektne a jedino što kvari užitak su mračne scene, tu i tamo. Primetan je utisak bespomoćnosti klinki, ne samo zbog stroge direktorke već i zbog odsustva bilo kakvih modernih pomagala u objektu (mobilni telefoni su učenicama oduzeti pri ulasku). Ubrzo se počinje dešavati još jedna misterija vezana za likove (što vam neću otkrivati) a glumačka postava je više nego zadovoljavajuća. AnnaSophia Robb je odlična u glavnoj ulozi i gledaoci uspevaju da se vežu za njenu drčnu, neposlušnu ali lepu plavu figuru koja se tinejdžerski inati ali samouvereno ostaje istrajna u otkrivanju svih tajni zdanja ma koliko je to koštalo. U ulozi stroge direktorke vidimo Umu Thurman, koju zaista ne treba posebno predstavljati, a među ostalim učenicama vidimo lice koje će svaki horor fan odmah prepoznati (Isabelle Fuhrman).

Nažalost, sve što sam vam do sada prepričao je otprilike prva trećina filma, koja je zapravo i jedina dobra trećina filma. Kada se počne dešavati misterija vezana za likove (ona koju vam neću otkrivati) film postaje prilično nerealan, nelogičan, skoro pa nonsens, a gledalac je više zapitan kuda to sve vodi i kako se uopšte može završiti nešto što se razvija na ovaj način. Likovi postaju sve slabiji, i dok su neki čak potpuno skrajnuti oni drugi ne uspevaju doći do minutaže za koju smo bili ubeđeni da će imati (Isabelle recimo, mada ni Uma nije daleko). I onda, taman kada pomislimo da ne može gore dolazi finalna trećina koja se može opisati samo američkom rečju - mess. Tu gledalac gubi bilo kakvo interesovanje za likove, makar za one preostale, i samo čeka da se sve završi, na koji god način, može i unhappy endom. U poslednjoj trećini se više ne zna ko koga i zašto, tu su duhovi, učenice, profesori, tajne, zaposednutosti, istorijati i davne tragedije, sve je izmešano i servirano u vidu brze režije koja sadrži bezbroj brzih kadrova ali scenarija nema nigde, priča se potpuno raspada, likovi više nisu ni bitni, pa ni emotivni, srceparajući završetak nikoga neće rastužiti, već samo razveseliti jer je Down a Dark Hall konačno gotov.

Davno nisam gledao film koji je imao sve predispozicije da bude makar prosečan, jer ako imate priču (kakvu-takvu, jel), odličnu glumačku postavu (a AnnaSophia, Uma i Isabelle to jesu) i setup (a gotska Blackwood škola izgleda veoma dobro) zaista treba biti talenat (zapravo antitalenat) pa sve uprskati u toj meri da prosečan ničim izazvan gledalac ne može čak ni prepričati šta je to video na ekranu a pogotovo ne zašto se sve to tako desilo. Down a Dark Hall je školski primer šta se desi kada imate dobru ideju, zadovoljavajući budžet ali ne znate kako da završite svoje delo pa napravite film koji je svakim svojim minutom sve lošiji. Moguće je da se za ovaj fijasko može okriviti i istoimena knjiga ali ukoliko je pisani predložak toliko loš stvar je veoma jednostavna: nemojte ga filmovati.